„Jorgovane moje plavo cveće, nema cure koja tebe neće…“
Ovako topao april možda je i zabeležen nekada. Ali, izvesno, u poslednjih pola veka u Prijepolju jorgovan nikada nije procvetao početkom aprila. To bi uvek bilo nekako pred maj. A jorgovan je ovoga aprila razmirisao ceo grad.
A tu ljubav mi je posejala i miris zauvek razvejala moja nana Magbula koja je u našoj bašti zasadila prvo drvo jorgovana. Bejah devojčica sa mašnicama.
Taj miris nosila sam sa sobom svakog uranka kad bi moja porodica zajedno sa prijateljima krenula gore na Ravne (uvek su to Prijepoljci izgovarali kao jednu reč „Naravne“). Tu, u bašti Bišića, mirisalo bi s rana jutra drugog maja taj razgranati jorgovan što je virio iznad ograde. Za Đurđevdan, deca su se ujutru budila „žarom“ (tako se zvala tada kopriva), a onda umivala vodom u kojoj je bilo potopljeno crveno jaje koje se čuvalo od Uskrsa, uz malo listova koprive i cvetica jorgovana. Te neke fine navike koje sam ponela iz detinjstva zadržala sam do danas. Značenje, koje mi je mama prenela bilo je: da budeš zdrava i senzualna. Naime, crveno jaje je simbolizovalo rumenilo i zdravlje, kopriva snagu, a jorgovan nežnost i ljubav.
I, evo, Prijepolje je svo u jorgovanu ovog letnjeg aprila. Drago mi, iako je sve manje komšijskih bašti i sećanja na komšiluk i komšijske priče.
Naime, jorgovan je tipično, vele, balkansko drvo. Cvetovi mu ljubičasti, pomalo setni, ali i lila, beli, čak i u boji crvenog vina. Kažu da simbolizuje ljubav, životnu radost i kada puhne onaj prvi topli vetar i počne da raznosi svuda cvetiće jorgovana, nestaje onaj zimski „splin“, ona zimska troma seta dosade. Kažu da je jorgovan taj vesnik radosti. Uostalom, jedna od prvih pesmica koje naučite u školi je ona :“Razgranala grana jorgovana“, a posle, kada sedite negde u nekoj finoj kafani s terasom u hladu kakvog raskošnog drveta, svirci stanu kraj vas, kapel-majstor ćemene vam nasloni uz uho, a vi tiho zapevate:“…jorgovane moje plavo cveće, nema cure koja tebe neće…“. Fina pesma. Za brojati godine i nestašluke.
Iako jer, rekoh, balkansko drvo, festivali se održavaju u brojnim gradovima ali Amerike. Naime, ima čak nekoliko gradova koji sebe zovu „grad jorgovana“ jer ima i po nekoliko stotina stabala i nekoliko desetina vrsta. Eto prilike i za piknike, druženja, jorgovanske priče…
I tako, kad čujem tu starogradsku, vojvođansku, što mi je mama pevala:“U baštici starog kapelana…“, ja pomislim na sve komšijske bašte iz mog detinjstva, na intenzivni miris i topao vetar koji cvetiće jorgovana rasipa i poput ukrasnih ukosnica u kose zapliće…
I eto, ova fotografija iz moje roditeljske bašte još priča o jorgovanu i seća na mirise…
Uostalom, čula i jesu data da nas podsete…A miris nas uvek podseća i asocira na nešto ili nekog.
„Po mirisu me uvek prepoznaj“. Kao da sam tu. I sećaj me se.
Tekst i fotografije:Indira Hadžagić
