Нема наде да ће у „матичну луку“ манастира Милешеве бити враћени предмети непревазиђене уметничке израде, сребрени и златни реликвијари и сребром оковане иконе.

Појам ризнице веже се, углавном, за цркве и манастире. Етимолошки, ова реч настала је од појма риза, под којим се подразумевала црквена одећа, па је у првобитној форми ризница значила просторију у којој је чувана монашка одећа, као и друге драгоцености.

Манастирске ризнице формиране су заједно са оснивањем духовних центара. Већ од средине 13.века реч ризница означавала је црквену ризницу. У даровној повељи манастиру Хиландару помиње се термин ризница који је најближи савременом поимању ове речи и који означава црквену ризницу са неопходним мобилијаром. Ризница је представљала благо, богатство.

MC PROJEKAT 1

Таквим благом, међу средњовековним манастрима, нарочито је била богата Милешева. Нажалост, од тог непроцењивог блага мало је шта остало у овој царској српској лаври. Одношење и спаљивање моштију Светог Саве 1594. године и друге невоље које је манастир претрпео крајем 16. века само су увод у каснија збивања, у страдања и похаре које су непрестано угрожавале манастир и његову ризницу.

Несрећа која се догодила у лето 1688. године имала је најтеже последице по судбину милешевске лавре у њеној дугој историји. Турци су разорили и спалили цркву с манастиром и похарали велико благо с много злата, сребра и црквених реликвија. Отац познатог Руђера Бошковића, дубровачки трговац Никола, био је сведок тих збивања јер је од Турака откупљивао делове ризнице и светитељских моштију.

Избегли милешевски калуђери стигли су после погрома 1688. до Гомионице, Тврдоша, Пакре, Лепавине, Бођана, Сент Андреје, затим и у неке од фрушкогорских манастира. У недрима и бисагама носили су светитељске мошти, делове знамените ризнице и библиотеке. Предвиђајући несрећу, монаси су много тога раније депоновали у неке суседне манастире поверавајући драгоцености игуманима на реч и заклетву у уверењу да ће се све то брзо повратити у матични манастир. Нико од њих тада није могао претпоставити да ће милешевска ризница бити трајно расејана и да ће реликвије које су вековима украшавале вазнесењски храм постати власништво других.

MC PROJEKAT 2

Милешева је запустела и све више тонула у заборав. Шездесетих година 19. века почела је још једна обнова храма која је трајала од 1863. до 1868. Материјална средства за обнову, која су за сиромашни народ Полимља била огромна, обезбеђена су добровољним прилозима и новцем из државног буџета Kнежевине Србије. За васкрсење Милешеве народ овог краја поклањао је овце, јагњад, козе, жито, јечам, пшеницу, зоб. Ретко је прилагао новац јер га ни сам није имао.

У обновљеном храму, обнављана је и манастирска ризница.Мала је група научника који су се предано и систематски посветили проучавању и описивању судбине ризница српских манастира – Ангелина Василић, Мирјана Шакота, Дејан Медаковић, Драгиша Милосављевић…

На међународном научном скупу „Милешева у историји српског народа“ који је поводом седам и по векова постојања манастира 1985. године у Пријепољу и Београду организовала Српска академија наука и уметности, академик Дејан Медаковић је поднео саопштење „Ризница манастира Милешеве – прилог реконстркцији“.

MC PROJEKAT 3

У свом раду академик Медаковић наводи три слоја милешевске ризнице која су, управо, омеђена великим трагедијама манастира. Први слој припада, каже Медаковић, времену оснивања манастира, а нарочито од када је краљ Владислав из бугарског Трнова пренео мошти Светог Саве па све до спаљивања светитељских моштију на београдском Врачару 1594.

Други слој се формира од те 1594. до 1688. када је манастир потпуно уништен, а ризница похарана и расута. И трећи, који настаје после 1688. и траје до краја 20. века.

А после много похара и страдања, расута и неповратно изгубљена, стара ризница манастира Милешеве нашла се почетком 21. века поново на једном месту. Није своје васкрснуће доживела под сводовима средњовековне Милешеве или неког другог храма, у музеју или неком другом културном здању, већ у корицама једне књиге.

MC PROJEKAT 4

Несрећну судбину богате Милешевске ризнице од заборава је отргао Драгиша Милосављевић, историчар уметности из Ужица, аутор књиге „Изгубљена ризница манастира Милешеве“ (Службени гласник, Београд 2010). Научно документована и богато илустрована књига о формирању, успону и трагичној судбини милешевске ризнице, казује нам да је њен највећи и највреднији део неповратно изгубљен.

У питању су предмети непревазиђене уметничке израде, сребрени и златни реликвијари и сребром оковане иконе. Нема ни наде, провејава страницама књиге, да ће у „матичну луку“ бити враћен последњи сачувани део старе милешевске ризнице са предметима од метала, деловима црквеног веза, књигама, повељама и светитељским реликвијама расут од Хиландара до Сент Андреје, од Дубровника до Пакре и Фрушке горе, од Тврдоша и Савине до   св. Тројице и малих околних цркава.

Ако је за утеху, истиче Милосављевић, ризница настала на „честицама и чудесном праху“ моштију св.Саве а скоро потпуно нестала у усудима потоњих времена, исијава тамо где столују црквене реликвије и милешевске рукописне и штампане књиге. Ти сачувани предмети старе милешевске ризнице одржавају духовни континуитет са својом колевком ширећи мисију и култ првобитног светилишта. А култ Милешеве везан је за мошти св. Саве које су почивале у овом манастиру скоро 360 година. То плодно радобље донело је и најрепрезентативније изданке милешевске ризнице.

Један од њих је чаша, поклон руског цара Ивана Грозног манастиру Милешеви 1558. на коју упућује Драгиша Милосављевић. Запис на чаши последњи је доказ о чувању моштију св. Саве у овом манастиру. Овај драгоцени предмет из старе милешевске ризнице постао је, како наводи аутор, симбол свих каснијих веза између руске царске породице и једног удаљеног српског манастира. Али и потврда да је настанак и успон милешевске ризнице био унапред трасиран и ослоњен на снажни култ св.Саве.

Судбински пут царске чаше, поклона Ивана Грозног, као и других предмета милешевске ризнице, био је непознат. Зна се да је до почетка Другог светског рата чаша била у манастиру Kувеждину и да се касније нашла у поставци Музеја Српске православне цркве у Београду.

MC PROJEKAT 5

Аутор нас упознаје и са другим драгоценостима изгубљене и расуте ризнице као што је, рецимо барокни реликвијар са честицама часног крста који је Милешеви даровала Мара Бранковић, кћерка деспота Ђурђа. Ову реликвију од Турака је 1727. откупио дубровачки трговац Никола Бошковић а његов син Божо поклонио ју је цркви св. Игнација у Дубровнику где се и данас чува. Предмет Милосављевићевог дугогодишњег истраживачког рада су и друге милешевске светитељске реликвије као што су кристални крст св.Саве који је из Савиног манастира (Милешеве) преко Тврдоша отишао у други Савин манастир (Савину код Херцег Новог); штап св.Саве који је после 1594. доспео у св. Тројице Пљеваљске; реликвијар проигумана Лонгина Милешевца из 1684, сада у ризници Саборне цркве у Београду; у седефу и слоновој кости опточена милешевска врата у славонском манастиру Лепавини; расута стара милешевска библиотека са писаним и штампаним књигама…

Милосављевићева књига је и омаж, посвета изузетној жилавости милешевских монаха који су развијали светосавски дух, чували згаришта храма на којима је поново ницала Милешева и неговали ризницу. Милешевски монаси су у тешка времана ишли од Хиландара до Русије не да просе и моле, већ да упознају у каквом је стању велика српска лавра. Са поклонима су одлазили а враћали са уздарјима којима су похрањивали десетковану и девастирану манастирску ризницу. Можда су ти жилави милешевски монаси део старе ризнице скривајући је, закопали у околини манастира.

„У потрази за старом милешевском ризницом није искључена могућност да се један скривени или закопани део старе ризнице још увек налази у околини Милешеве. Та нада није напуштена“, закључује на крају књиге „Изгубљена ризница манастира Милешева“ Драгиша Милосављевић.

Нова манастирска ризница у Милешеви, и библиотека, формиране су током 2008. и 2009. године залагањем епископа милешевског Филарета и доступне су посетиоцима овог древног светосавског храма.

М. Цмиљановић

Podelite tekst: