Priča Zorice Divac možda najbolje govori da živimo u društvu koje je odavno izgubilo kompas. Jer da nije tako danas se sigurno ne bi pitali: Kako se moglo dogoditi da Zorica Divac, inženjer tehnologije koja iza sebe ima devet objavljenih naučnih radova i koautor je univerzitetskog udžbenika, radi povremeno preko – javnih radova!?
„Tehnološki fakultet u Novom Sadu upisala sam 1984. godine, naravno sa velikim ambicijama i željom da uđem u samu srž materije i budem ako ne najbolja, onda među najboljim u svom poslu. Posebno mi je bio zanimljiv prehrambeni odsek gde sam se usavršavala na sedam tehnologija. Bila sam dobra i to su prepoznali moji profesori sa kojima sam, na Institutu za prehrambenu tehnologiju, radila na analizi proizvoda. U to vreme sam upisala i postdiplomske studije, objavila i svoj prvi naučni rad koji je kasnije i nagrađen…činilo se da su snovi počeli da se ostvaruju jer sam radila ono što volim, učila od najboljih, a šanse da ostanem i radim na fakultetu bile su velike. Onda su stigle gadne dvehiljadite i moj život je krenuо nekim drugačijim tokom. Napustila sam Institut jer nisam mogla da stavim potpis na ispravnost robe koju sama ne bih konzumirala. Reč je o jako delikatnoj temi i ako bi ušli u ovu priču onda bi ušli i u politiku ove zemlje, politiku prehrambenih proizvoda i raznoraznih lobija. Suština je da od trenutka kada su me stavili u poziciju da biram između savesti i parčeta papira, počinje i moje „seljakanje od firme do firme“.
Ovako svoju priču započinje Zorica Divac, inženjer tehnologije čija je radna biografija jako zanimljiva. Pored devet naučnih radova naša sugrađanka je i koautor udžbenika koji koriste studenti banjalučkog univerziteta.
„Reč je o udžbeniku Tehnološke operacije na koji sam jako ponosna jer je to bila oblast u koju ženska noga pre mene nije kročila“, otkrila nam je naša sagovornica.
Svojim se uspesima, kaže, nikad nije hvalila jer „hvaliti se ili „mahati“ nečim što potvrđuje da imate znanje i da ste stručnjak u svojoj oblasti“, u ovom društvu i vremenu može biti čak i kontraporuduktivno.
„ Ovo je, nažalost, vreme neznanja a ja sam dosta kasno shvatila da moja radna biografija ne sme da bude različita od ostalih“, kaže naša sagovornica.
Kao vrstan stručnjak u svojoj oblasti prošla je kroz društveni i privatni sektor, pokretala mnoge proizvodne linije, pružala konsalting usluge firmama koje su radile na ozbiljnijim projektima, a njena stručnost i znanje koristi se i i na sudu gde je angažovana kao sudski veštak.
Nadala se , kaže, da će prelazak iz jednog društvenog sistema u drugi, društvu biti zamajac a ne kočnica i da će privatizacija preduzeća svima doneti napredak i pružiti šansu mladim i stručnim ljudima.
„ Nakon Instituta, moja prva stanica bio je Centar za puteve Vojvodine, potom Mlekara Loznica, kao i niz manjih mlekara, nakon čega prelazim u bijelopoljski „Mesopromet“ gde sam pokrenula konzervno odeljenje, što je za mene bilo jedno zaista veliko iskustvo. Htela sam da uđem u svaki segment proizvodnje i vidim šta je pravo inženjerstvo, a to mi je privatni sektor zaista omogućio. Tu sam imala kompletan uvid u materiju, a slično iskustvo imam i kao sudski veštak gde tvrdim ono što je nauka dokazala a što u praksi ne bi moglo da se primeni. Na fakultetu je bilo drugačije jer sam imala sve uslove, instrumente, pilot postrojenja… 1999. godine sam radila na proizvodima koji su neka lepa budućnost jer još uvek nisu osvojeni. Verujem da će se moje i imena ljudi sa kojima sam radila na ovom projektu jednog dana pominjati, ali to je budućnost, a mene, zapravo, zanima realnost i ono što se dešava danas.
Verovala je da u privatnom sektoru neće biti tako, ali je iskustvo pokazalo da se on, od društvenog, mnogo ne razlikuje.
„ Danas ne morate biti posebno stručni da bi radili odgovoran posao. Upravo je suprotno. Dovoljno je da budete pametni taman toliko da bi sa vama moglo manipuilisati. Ja u proizvodnji vidim šta nije dobro i zato, valjda, nisam ni potrebna. Kada se dešavaju poremećaji u proizvodnji, oni su prinuđeni da zovu stručno lice. Nije svejedno kada vam naređuju ljudi koji nemaju veze sa strukom, pri tom možda imaju samo osam razreda škole, ali kao direktori ili vlasnici preduzeća očekuju od vas da stavite potpis gde ne bi trebalo“, rekla nam je naša sagovornica.
Iako je dokazala da je stručnjak u svojoj oblasti, u svojoj radnoj knjižici Zorica Divac ima samo desetak godina radnog staža. Da neko prepozna njenu stručnost u Prijepolju čeka već punih šest godina, koliko se nalazi na tržištu rada!?
„Verovala sam da će neko u ovom gradu prepoznati moju stručnost, ali sam čak čula komentare da Prijepolje nije naučna ustanova. Ovde sam čak naišla i na to da fakultetski obrazovani ljudi ne razlikuju nauku i privredu. A zna se privreda ne može bez nauke, jer valjda treba da se usavršava a ne da se bazira na onome od pre 50 godina. Naravno da sam pokušala da razgovaram sa ljudima. Bila je potrebna politička pripadnost a ja politički ne delujem. Ovde se pravdaju zabranom zapošljavanja, ali zakon ne kaže tako. Postoji i proširen obim poslova i da ima dobre volje sigurno da bi se našao način da dođem do zaposlenja.
Sada sam angažovana na vodovodu, samo dobrom voljom i zalaganjem direktora Komunalnog preduzeća. Imamo dva vodovoda, Brodarevo i Seljašnicu, gde nemaju tehnologa, a ja za ovaj posao preko javnih radova primam platu od 18 hiljada dinara. Kad je trebalo pokrenuti brodarevski vodovod bila sam angažovana preko IPA projekta, a sada preko Nacionalne službe zapošljavanja. Kada 6. decembra istekne angažman, ostajem i bez tih 18 hiljada.
Pitaju me zašto ne idem?
A zašto bih išla? Ostanak je moj revolt Prijepolju i svemu što se u njemu dešava. Ovde su moji koreni, ovde sam rođena i moji roditelji su veliki doprinos dali ovoj zajednici. I jedno i drugo su radili 40 godina, mama u zdravstvu, tata u prosveti. Više od 10 hiljada učenika je izveo na put. Ja se danas pitam gde su ti njegovi učenici? On se na kraju svog života pitao: zar je toliko loše radio svoj posao da nije uspeo da napravi čoveka?
Zorica Divac kaže da je egzistenciju pokušala da obezbedi i preko Regionalne razvojene agencije Zlatibor, kod koje je konkurisala za subvenciju od 10 hiljada evra.
„Htela sam da radim funkcionalnu hranu koje još uvek nema u regionu. Kad sam sve stavila na papir, subvencija nije mogla pokriti pokretanje biznisa, a ja nisam imala gotovinu koju bih uložila.“
Šta čeka Zorica Divac, diplomirani tehnolog, koautor udžbenika i devet naučnih radova?
„Ne znam ni sama. Možda vreme u kom će znanje napokon pobediti. Ili da dođe neko normalan i kaže: Daj ljudi, dosta je više!“
J. Beganović