Сувад Ровчанин, некадашњи фудбалер ФК „Полимље“, био је један од учесника утакмице ветерана одигране 22. децембра 2024. године. Том приликом истакао је:
„Играо сам дуго година за ‘Полимље’. После тога сам отишао у Прибој, Сарајево, а онда у Аустрију, гдје сам и остао да живим и да се бавим спортом. Могу да кажем да је ‘Полимље’ један клуб који је мени јако драг, а исто тако и сам град Пријепоље. Овај данашњи догађај је нешто посебно за све нас спортисте и радујем се“.
Љубав према фудбалу и родном граду не престаје ни након деценија проведених далеко од куће. Сувад Ровчанин већ 35 година живи у Аустрији, али Пријепоље и ФК „Полимље“ заузимају посебно место у његовом срцу. Са њим смо разговарали о одласку у иностранство, каријери, пријепољским фудбалским данима и животу данас.
Када сте и из којих разлога отишли у иностранство?
„Прије 35 година сам отишао у иностранство, није тада био рат. Отишао сам као Југословен. Из спортских и личних разлога сам отишао – оно што нисам могао себи овдје да приуштим, могао сам негдје на страни. Нисам се надао да ћу остати толико дуго, већ да ћу се у неком тренутку вратити“.
Колико сте имали година када сте напустили Пријепоље и шта Вам је остало у најлепшем сећању?
„Двадесет пет година сам имао када сам отишао из Пријепоља. Сећам се јако лијепих тренутака у овом граду – пуно пријатеља, пуно дружења. Моји саиграчи и пријатељи су ми оставили дивне успомене. Небојша Ружић Крском ми је најбољи друг и са њим имам највише контакта, али кад год дођем у Пријепоље трудим се да се видим са свима и да приуштимо једно лијепо вече“.
Како је изгледао Ваш почетак у Аустрији?
„Дошао сам у клуб који је испао из Прве лиге, Шпитал се зове, као и град. За тај клуб сам играо 13 година у континуитету и нисам ишао нигдје, без обзира на понуде. Био сам двије године професионалац, а онда аматер, што значи да сам поред фудбала и радио“.
Који период у историји Полимља сматрате најуспешнијим?
„Мислим да је до сада највећи успјех Полимља улазак у Српску лигу 1989. године. Имали смо квалитетан кадар, клуб је водио добру политику и сви смо колективно хтјели у виши ранг. Та сезона је остала запамћена – играли смо широм Србије, многи су имали понуде, али ништа није дошло лако“.
Каква је била атмосфера у екипи у то време?
„Дружили смо се јако добро, иако није било много новца. Спорт је био на првом мјесту. Окупљали смо се на стадиону и по сат-два прије тренинга, ишли на излете, дружили се – то су незаборавни дани“.
Када сте прешли у тренерске воде?
„Са 34 године сам отишао у један клуб у Другој лиги и двије године играо полупрофесионално. Потом сам се вратио у први клуб и одиграо још једну сезону у Регионалној лиги. Након тога сам постао тренер. Добио сам лиценце и у Србији и у Аустрији и посветио се том послу“.
Чиме се данас бавите?
„Радим у школи малог фудбала са млађима, а у клубовима са првим тимовима. Такође сам у управи клуба у који сам прво дошао и покушавам да помогнем да се врати на старе стазе“.
Како гледате на спорт у Аустрији?
„У Аустрији је спорт број један скијање, тако да су остали спортови у другом плану“.
Колико пратите дешавања у Пријепољу?
„Информације углавном добијам од Крцка и још пар пријатеља. Мислим да може још много да се уради, посебно у фудбалу. Важно је да се спречи одлазак дјеце и младих из Пријепоља“.
Да ли размишљате о повратку?
„Немам у плану да се враћам. Мој живот је тамо, у Аустрији“.
Екипа ФК „Полимље“ која је 1989. године изборила улазак у Српску лигу (по сећању Небојше Крцка Ружића): Хасанагић, Ружић, Малагић (Чаркиловић), Пужовић, Мехинагић, Мусић, Пурковић, Гојак, Цошовић, Ровчанин, Лончаревић.
Верица Кијановић
