Мирослав Јоксимовић заволео је фудбал још као седмогодишњак, када га је отац први пут одвео на стадион. Са копачкама већим за два броја и огромним ентузијазмом, закорачио је у свет игре која ће обележити његов живот. Кроз године проведене у различитим клубовима, фудбал је постао његова страст, а касније и позив који данас живи као тренер младих фудбалера. Наша редакција имала је прилику да разговара са Мирославом Јоксимовићем о његовом путу од играча до тренера.
Фудбал је заволео још као дете, давне 1994. године, са седам година, када га је отац одвео на стадион. Тада су услови били далеко скромнији него данас – прве копачке биле су му два броја веће, али њему је то било савршено. Од тог тренутка, фудбал је постао део његовог живота и никада се више није одвојио од њега.
Као дете, узор му је био Роберто Бађо, чија га је игра, стил и начин ношења дреса фасцинирао. Први тренинг био је комбинација узбуђења, стрепње и страха, а први гол је остао незабораван – осећај када лопта уђе у мрежу учинио је да схвати да фудбал није само игра, већ страст и радост коју жели да прати цео живот.
Кроз каријеру играо је у више клубова, а највише му је остало у сећању заједништво у тиму, тренинзи у тешким условима и осећај да се сваки труд на терену исплати. Пријатељства која је стекао остала су му трајна вредност. Највећи понос донео му је први освојени турнир и осећај тимског успеха – тај први трофеј никада неће заборавити.
Наравно, било је и тешких тренутака – повреде, напорни тренинзи и понекад неправда. Научио је да кроз труд, упорност и љубав према фудбалу све може да се превазиђе, а свака препрека је била лекција која га је обликовала и као човека.
Жеља да постане тренер јавила се још док је играо – уживао је у раду са млађим саиграчима и у томе да им пренесе своје знање и искуство. Каже да је пресудно било то што је схватио да као тренер може дати више фудбалу него као играч. На терену је могао да утиче само својим потезом, а поред терена има прилику да обликује читав тим и пренесе деци љубав према игри. Његова нова победа сада је у напретку деце и осмесима када савладају нешто ново.
Иако је било емотивно тешко прихватити да више није на терену, већ поред њега, убрзо је схватио да тренерство пружа могућност да његов утицај буде још већи. Труд, дисциплина, поштовање, тимски дух и страст према игри – то су вредности које покушава да пренесе младим фудбалерима.
Разговара са децом када наиђу на пад самопоуздања или пораз, подсећа их на успехе и труд који улажу, а свака грешка се третира као корак ка напретку. Рад са младима захтева стрпљење, креативност и фокус на развој личности и техничких вештина, док се рад са професионалцима више усмерава на тактику и резултате.
У клубу тренутно влада сјајна атмосфера. Деца долазе на тренинге са осмехом и жељом да напредују, што је за тренера највећа победа. Резултати су присутни, али оно на шта је најпоноснији јесте заједништво и енергија која се гради из дана у дан.
Највећи изазови младог тренера данас су скромни услови, недостатак инфраструктуре и велика конкуренција, али управо то даје снагу да буде истрајан и посвећен. Верује да сваки тренутак рада са младима доприноси њиховом напретку и развоју.
За неколико година види себе и свој тим јачим, зрелијим и успешнијим. Жели да из клуба изађу момци који ће поносно носити дрес и на терену и ван њега, и да створе генерацију фудбалера који ће пре свега бити добри људи, а потом и успешни спортисти.
Порука младима је да никада не престану да верују у своје снове. Пут фудбалера и тренера није лак, тражећи рад, дисциплину и одрицање, али свака кап зноја се на крају исплати. Фудбал је више од игре – он учи упорности, заједништву и борби за оно што волите.
Прича Мирослава Јоксимовића показује да фудбал није само игра, већ животна школа. Од дечака који је сањао голове до тренера који мотивише младе, његова највећа победа данас је осмех и напредак сваког младог играча који на терену открива зашто је фудбал више од игре.
Ања Пузовић
