Многи од нас понекад пожеле да истраже свет ван родног краја. Мотивише их потрага за знањем, новим људима или новим световима. Те исте године када сам и ја отишао у Београд, отишла је и Ивана Дробњак. Говорили су ми да је и она тамо, али смо се ретко виђали, Ивана је увек учила. Та посвећеност одвела ју је од Пријепоља, преко Београда и Оксфорда, до Лондона, где је данас професор на Универзитетском колеџу у Лондону (УЦЛ), једном од водећих светских универзитета, и ради са Уједињеним Нацијама и УНЕСЦО-ом на одговорном развоју вештачке интелигенције у медицини. Ипак, када говори о свом животном путу, најпре се сети Пријепоља, наставника који су препознали њен таленат и људи који су веровали у њу.
Ивана, завршаваш основну школу „Владимир Перић Валтер“ и уписујеш Математичку гимназију у Београду. Зашто си донела ту одлуку и како си знала да је то права одлука за тебе?
„Основна школа „Владимир Перић Валтер“ је имала велики утицај на мој живот. Наставници су били јако добри, а моја учитељица Нафа Бегановић и разредни Милан Минић су ме увек подржавали. Од петог разреда сам се такмичила из више предмета, али математика је брзо постала моја највећа љубав. Наставница математике Хајрија приметила је мој талент и осмислила додатан програм за мене. Сећам се да сам често седела у првој клупи и решавала задатке другачије од осталих ученика. Њену подршку наставили су и други наставници, а код куће сам имала помоћ родитеља, посебно оца који је волео математику. Завршила сам школу као ђак генерације а наставница Хајрија је родитељима препоручила Математичку гимназију у Београду. Заувек сам јој захвална. Ја сам кроз такмичења већ доста путовала и желела сам да се усавршавам даље и упознајем нови свет. Одлазак у Математичку гимназију је био остварење сна.“
Шта уписујеш после средње и касније? Ниси имала дилему да ли наставити даље после факултета и где?
„После Математичке гимназије уписала сам Математички факултет у Београду, а затим годину дана радила као асистент на Фармацеутском факултету. У исто време пријавила сам се за магистарске студије на Оксфорду у Енглеској. Желела сам даље да учим и путујем, а посебно ме је привлачила примењена математика. Нисам пуно размишљала; веровала сам свом осећају, а двоумила сам се само између Америке и Европе. Изабрала сам Европу јер сам желела да будем ближе породици. Пријавила сам се на магистарски програм из Математичког Моделовања и Научног Рачунарства на Оксфорду, и мој висок просек са факултета, добре референце и срећа су омогућили да будем примљена.“
Одлазак у иностранство носи много неизвесности. Јеси ли била свесна ризика?
„Нисам размишљала о ризику – била сам млада и понета срећом да идем у Оксфорд о коме сам до тада само читала у књигама. Породица, родбина и неколико компанија из Србије помогли су ми да финансирам магистарску годину. После тога, финансирање је зависило од мене. Магистарски сам завршила са високим оценама и желела сам да наставим рад кроз докторске студије али је финансирање за стране студенте било тешко добити. Док сам тражила прилику радила сам као асистент за примењену математику на Оксфорду и држала приватне часове. Моји професори са магистарских су веровали у мене и препоручили ме центру ФМРИБ у Оксфорду, који ми је након интервјуа понудио потпуно финансиране докторске студије. ФМРИБ је убрзо постала једна од најбољих светских лабораторија за снимање и анализу слика мозга, и ја сам у њој радила истраживање, путовала по целом свету и започела научну каријеру у примењеној математици у медицини.“
Прве понуде за посао, породица и деца – како се све уклопило?
„На последњој години докторских студија упознала сам будућег супруга Ричарда, који је завршио студије на Оксфорду и ускоро почео да ради као адвокат у Лондону. Ја сам још неко време остала на Оксфорду, где сам након доктората радила као постдокторски истраживач и предавач математике. Затим сам се због Ричарда преселила у Лондон и наставила академску каријеру на Универзитетском колеџу у Лондону (УЦЛ), где сам након неколико година постала редован професор. Паралелно са радом заснивали смо породицу. Имамо троје деце и док су била мала, често сам их водила на факултет, радила увече и трудила се да будем флексибилна. Свесно сам одлучила да не јурим каријеру по сваку цену и држала се савета моје маме: „Док деца не напуне осамнаест година, време са њима је број један.“ Зато сам напредовала спорије од неких колега, али сам успела да будем уз породицу и радим посао који волим.“
Како би описала своју професију и научни рад?
„Као професор на УЦЛ-у, предајем студентима, директор сам програма за рачунарске науке и ментор сам већем броју докторских кандидата. Мој научни рад спаја математику, рачунарство, медицину и вештачку интелигенцију. Развијам системе који помажу лекарима да раније открију болести, боље прате опоравак пацијената и донесу квалитетније одлуке у лечењу. Неки од система на којима сам радила данас користе истраживачке и клиничке групе сиром света. Део сам УНЕСЦО катедре за вештачку интелигенцију и са колегама из Уједињених Нација радим на томе да вештачка интелигенција буде безбедна, етична и корисна за друштво. Такође радим на томе да жене и девојчице имају услове да развијају своје таленте и каријеру у науци и технологији. За тај рад смо добили и британска и европска признања.“
Да ли си имала подршку породице и зашто редовно посећујеш Пријепоље?
„Имала сам велику подршку брата, сестре и родитеља. Ми смо као породица веома блиски и подржавамо једни друге. Мислим да је то и једна од лепих особина средине у којој смо одрасли. Иако смо данас на различитим странама света, често се виђамо и редовно долазимо у Пријепоље. Ту нас везује град, родбина и пријатељи. Ту увек посетим гробове мојих баба, деда и мог ујка. Моја родбина у Винограду, тетка, и моја сестра и брат од ујака Сања и Филип су ми посебно блиски, а моја најбоља другарица из детињства Бранкица је учитељица у Валтеру, тако да имам прилику да посетим школу док сам овде.“
Како ти данас изгледа град детињства и чега се најрадије сећаш?
„Прво приметим зеленило. Шетња поред Лима и Милешевке је предивна, препуна цвећа и дрвећа. Градски парк је живљи него раније, има више спортских терена и омладине. Обрадовала ме је Махова ћевабџиница са сликама наших старих наставника из „Валтера“, као и Дом културе, где је весело и пуно деце. Цесто се сећам Пријепоља и људи у њему: родбине, суседа, пријатеља и наставника. Сећам се пливања у Милешевци и Лиму, дискотеке и биоскопа, билијара, базена и музике у кафићима. Наставник Ферид нас је водио на скијање на Јабуку и учио да играмо одбојку, сто ми је касније много значило на Оксфорду, где сам дуго била капитен одбојкашког тима. Сећам се кућа у којима смо живели на Бријегу, Централи и сунчаном Винограду, као и родбине и суседа чија су врата увек била отворена. То су драга, насмејана лица која ти знају родитеље, деде и бабе, и са којима се увек осећаш топло и добродошло. Тај посебни осећај и те успомене могу да нађем само у Пријепољу, и оне ми дају много снаге и среће где год да сам у свету.“
Шта препоручујеш младима из Пријепоља по питању каријере?
„Обратила бих им се као својим студентима. Пронађи оно за шта имаш таленат и што волиш да радиш, и томе се посвети. Не дај да те ометају дистракције; само напред, упорно, и твоја вера у себе ће сваким даном бити све јача. Не треба ти пуно прилика – једна је довољна ако је дочекаш спремно. Обрати се наставницима и људима око тебе који могу да те подрже. Ако те интересује мој тип науке и каријере, биће ми задовољство да те посаветујем; можеш ми се јавити преко моје web-stranice. Труди се да твој рад буде препознат и плаћен – и ти мораш од нечега да живиш. Али труди се и да твој рад помаже другим људима, јер ћеш се тек тада потпуно остварити – било у Пријепољу било негде даље у свету.“
Владимир Бабић
