Мој отац, Сретен Баковић, имао је ливаду на Јадовнику. Шездесеттих година, а и раније, на све стране чула се песма чобана и косача. Данас нема ни песме, ни оваца, ни косача.
На планини Јадовник, у атару села Страњани, један велики простор заузима ливада звана Бакуша. Ливада је име добила по некадашњим власницима, Баковићима. На Јадовнику се по презименима власника именује више ливада, рецимо Стрикуша по Стриковићима, а Свичуша по Свичевићима.
Бакуша је била у власништву Баковића од давнина, пре ослобођења од Турака. Био је то велики простор, сигурно више од сто хектара ливаде. Пошто се ради о крашком пределу, ливада је ишарана камењарима и плодним чистим пољима. За сурове јадовничке услове, била је доста плодна, па су је звали и хранитељицом, јер је могла исхранити у току зимске сезоне више стотина оваца. Баковићи из Страњани су имали у свом поседу ову ливаду пре него што се Крсто Баковић са браћом населио у ово село.
Власници Бакуше су били Баковићи из Брајковца и свих пријепољских села. Можда су свога удела у власништву имали и Баковићи који су се у ранијим периодима одселили у такозвану устаничку Србију. Сазнање о томе код Баковића је пало у заборав, али је велики памтиша, Јово Кијановић из Камене Горе, запамтио причу да су се Баковићи из Брајковца почели расељавати због оскудице у земљи и храни и услед увећања својих породица. Један од њих, по имену Стеван, одселио се са породицом у Страњани. Не зна се где му је у селу била кућа нити има података о њиховом животу. Ова породица се нагло угасила услед харања неке болести. Остала је у животу само девојка Станица. Није могла опстати сама, па је комшијама оставила имање за педесет ока зоби (овса), да би се прехранила до копњења снега и након тога вратила код рођака у Брајковац. Остала је у Брајковцу до краја живота. Поживела је сто једанаест година. Рођаци из Брајковца су платили оних педесет ока зоби и наследили ливаде на Јадовнику. Баковићи пријепољског краја, који су се спорадично исељавали из Брајковца и Камене Горе у друга полимска села, сачували су у сећању стару причу везану за Бакушу, која потврђује да су ове ливаде припадале њиховим прецима од давнина.
Била је косидба на Јадовнику. У Брајковцу се спремао ручак за косаче и пластиоце. Ручак је спремљен и натоварен на коње. За ручак је спремљен и пилав. У овим крајевима, пилав је јело од пшеничног теста са јајима, осушено и кувано у млеку уз додатак старог кајмака. Пилав се јео као чорба уз хлеб. Са јелом на коњима, кренули су рано ујутру из Брајковца и стигли на време у Бакушу. Жене су поставиле простирку и сипале пилав у ћасе. Косци су се машили за кашике. Први који је сркнуо чорбу се опржио. Други му нису веровали док нису пробали. Јесте необично да се човек опржи чорбом ношеном више од тридесет километара. Из ове приче се може закључити да су Баковићи запамтили, више од једног века, да су живели у једном домаћинству и да је ливада Бакуша још тада, у турско доба била њихова.
На Бакушу су, након насељавања, Баковићи догонили овце на зимовање из Брајковца, Карошевине, Житина и Љељенице. Остала је у сећању Крстова прича: „Није било ништа љепше него погледати на подине сијена ђе на свакој сједи по један од Баковића. Гране сунце са неба, а земља се забијели од снијега. Овцама положено сијено по површици. Оне једу. Ми се довикујемо са подине на подину и причамо шале“.
Око 1924. године, Баковићи изван Страњани су продали своје ливаде. Њихови потомци и данас знају које су ливаде и њиве у својим селима купили за тај новац. Страњански Баковићи су своје ливаде у Бакуши продали шездесетих, седамдесетих година двадесетог века.
ЛЕПОСАВА ПЕЈОВИЋ
Фотографија: После 50 година шетња Јадовником. Хвала Нићифору Аничићу који је овај пут изградио и омогућио ми да прошетам стазама моје младости; Раде, Лепосава, Мирјана, Зоран
