У Београду је 10. јула у 94. години умро Ђорђе Кадијевић (Шибеник, 6. јануар 1933.), историчар уметности и ликовни критичар, филмски и телевизијски редитељ, један од оснивача и вишедеценијски уметнички директор Уметничке колоније „Милешева“.
Кадијевић је снимио 20 филмова и четири ТВ серије. Филмовима „Празник“ (1967.) и „Поход“ (1968.) био је предводник познатог „црног таласа“ у југословенском филму. Аутор је најпознатијег домаћег хорор филма, „Лептирица“ (1973.). Као филмски и ТВ стваралац највише остаје упамћен по серији „Вук Караџић“ из 1987. године за коју је добио Награду „Гран-при Европе“. Уручујући Кадијевићу ово велико признање, Умберто Еко, један од највећих европских и светских писаца је пред 3.000 гледалаца у Риму рекао да ова серија није само уметничка фреска из историје српског народа, већ и исечак из европске историје. На предлог Умберта Ека који је написао и есеј о овој серији, УНЕСЦО је „Вука“ уврстио у ризницу културног добра Европе и света.
Серија „Вук Караџић“ почела се емитовати на РТС-у 8. новембра 1987. Ексклузивну најаву имала је само два дана раније, 6. новембра у 439. броју тадасњег „Гласа Полимља“. У интервјуу датом тим поводом аутору ових редова, Кадијевић је рекао да је имао намеру да велики део серије снима у пријепољском крају – у Милешеви где би стари манастирски конак „глумио“ конак кнеза Милоша Обреновића у Крагујевцу, као и поједине кадрове у живописном селу Милаковићи. Црква, међутм, није дозволила снимање о чему је „Глас Полимља“ такође писао, јос августа 1985.
Ђорђе Кадијевић је у културни мозаик Пријепоља своје име уклесао превасходно као један од оснивача Уметничке колоније „Милешева“ и као њен уметнички директор пуне 34 године – од оснивања 1974. све до 2008. године.
„Имам дубоко поштовање према људима из Пријепоља, посебно онима који су имали визију и слуха да кроз оснивање колоније изграде културни идентитет града. Оснивањем колоније постављен је темељ нечега сто траје дуже него сто сам очекивао. Та амбиција Пријепољаца да се град уздиже кроз културу и да њихов град постане зборно место реномираних уметника и експонената великих европских култура траје само захваљујући њиховој свести да Пријепоље има цивилизацијске корене који му омогућавају феномен који се зове Милешевска колонија… Та ‘мала’ колонија била је доказ да је могућ спој Истока и Запада и да је неизмерно богатство које настаје из тог споја – то духовно богатство“…, говорио је Кадијевић. Понајвише захваљујући Кадијевићу, Уметничка колонија „Милешева“ постала је једна од најдуговечнијих и најпрестижнијих колонија у земљи и најзначајнија културна манифестација у Пријепољу.
За своје дело Ђорђе Кадијевић је добио бројна признања – Сретењски орден Републике Србије 2020. године, Награду за животно дело „Доситеј Обрадовић“ 2024., „Златни печат“, највише признање Југословенске кинотеке која ће у септембру приредити ретроспективу његових филмова.
А за све што је урадио да Уметничка колонија „Милешева“ постане манифестација по којој се Пријепоље препознаје у свету уметности и културе, Кадијевић је 1985. добио Годишњу награду СИЗ-а културе општине Пријепоље, тада највеће општинско признање у области културе. Међу првима је и добитник Дипломе, највишег признања Дома културе, 2009. Колонија му је, поводом 40 година постојања, 2014. уручила прву, тек установљену Плакету Уметничке колоније „Милешева“.
Кадијевић је по сведочењу, те давне 1974. на обале Лима и Милешевке дошао да би помогао око оснивања и почетка рада сликарске колоније. Потом се сваке године враћао, и често са задовољством истицао да се осећа као „грађанин Пријепоља“. Пријепољски властодршци нису осећали да би Кадијевић могао и требао да постане „почасни грађанин Пријепоља“.
Уметничка колонија „Милешева“, Дом културе и град Пријепоље имају постхумну обавезу према Ђорђу Кадијевићу.
Милан Р. Цмиљановић
