Када причамо о прошлим временима у Пријепољу не можемо а да не поменемо децу „Шумске“, која су била препозната по иницијативама уређења обале Лима и многим другим активностима. Једна од њих била је и Соња Рајић.
Соња, детињство си провела у Пријепољу. Да ли тај период памтиш као нешто лепо и како сада гледаш на то време? Да ли су деца „Шумске“, заједно са вашим родитељима утицала на вашу креативност, машту, самим тим и професионалну оријентацију?
„Креативност и машта су у свима нама, али окружење у ком одрастамо је оно које их или негује, или гаси. Поносна сам и захвална што сам одрастала међу мојим комшијама и пријатељима. Поред родитеља и породице на посебно важном месту, они су обликовали моје детињство које је део мене и дан данас. Одрастање у Шумској научило ме да не постоји препрека која може стати на пут искреној и племенитој идеји, као и то да ће се на путу њеног остварења увек пронаћи људи који ће је подржати. Иако професионална оријентација и одлука да се бавим архитектуром имају разнолике корене, посвећеност и истрајност у остварењу себи задатог циља, тимски дух, пожртвованост и колегијалност, обзирност и жеља да у процесу уживам и у њему се забављам, свакако јесу неке од предивних особина и вештина које сам стекла одрастајући у Шумској“.
Реч две о твојој професији. Завршила си Архитектонски факултет у Београду, где сада радиш и како видиш себе у будућем периоду?
Живим у Београду и радим у пројектантској фирми у којој сам у статусу партнера. Са својим тимом бавим се урбанизмом, пројектовањем објеката и менаџментом при њиховој изградњи, уређењем и извођењем ентеријера. У свом послу бескрајно уживам, одвео ме је далеко од граница мог града и земље у којој живим – до Данске, Шведске, Монака, Новог Зеланда. Тренутно сам на једном од својих највећих професионалних изазова и реализујемо стамбено-пословни комплекс од 339 стамбених јединица у Београду. У будућем периоду ми је фокус на даљем развијању колектива ”Праксис”. То је платформа коју сам основала са циљем дељења знања и менторисања својих млађих колега који имају мање искуства од мене. Велики део своје енергије усмеравам у то да младим људима направим здрав амбијент за раст, а кроз ”Праксис” се трудим и да гласно говорим о разним пословним принципима и стандардима које сматрам изузетно вредним и неопходним“.
Када би поново бирала у ком смеру ћеш се образовати, да ли би то поново био исти избор и да ли би будућим генерацијама могла да препоручиш факултет који си ти завршила?
„Архитектонски факултет је био и увек би остао мој избор. Подједнако је тешко и предивно било студирати архитектуру у време када је то мој тата радио, као и када смо то сестра и ја радиле, те бих свакоме ко за архитектуру има смисла и страсти, срдачно пожелела да је и упише“
Често си у Пријепољу, видиш ли неке промене и шта би изменила кад би имала прилику?
„Примећујем сваку, па и најмању бригу о граду, али ја од свог града увек очекујем да видим много више. Звучим као онај родитељ који никад није задовољан својим дететом, али је то акција која долази из највеће љубави и жеље за бољитком. Поделићу са вама део својих озбиљних размишљања иако ће, свесна сам, то многи окарактерисати пустом маштом. Град лежи на Милешевци и Лиму. И те реке, њихове обале и речне становнике, неговала бих константно, свакодневно, из сезоне у сезону, кроз године. Људима бих омогућила да се у рекама купају, да се поред река окупљају, баве спортом, друже и безбедно уживају. Кад бих имала прилику, укинула бих моторни саобраћај у делу града између Вакуфа и Шарампова, увела једну линију градског превоза која као београдски ”круг двојке” повезује ове тачке града. Спољни прстен око града који донекле већ постоји, омогућио би приступ граду из више тачака, као и комуникацију ужег градског језгра са осталим деловима града. Подржала бих и иградила још кружних токова захваљујући којима саобраћај тече без застоја. Изградила бих велико паркиралиште, више њих, по ободу ужег градског језгра. Инсистирала бих да се градски превоз унапреди и град умрежи до последњег и најмањег насељеног места. У језгру града, у чаршији, људима бих понудила образовне и културне садржаје, као и услужне делатности попут кафића и ресторана који и сада постоје. Одраслима и деци бих дала слободу да се крећу пешака, ролерима, бициклима, скејтом. Наш град има потребу и природну тендецију да се шири. Приоритизовала бих прилагођавање и израду урбанистичких планова којима би се, стратешки и уз пуно пажње, дефинисали правци, услови и токови ширења пријепољске општине. Зоне вишепородичног становања захтевају много веће просторне капацитете од оних које им кроз оно што видим обезбеђујемо, таквим зонама се треба посвећено и промишљено бавити јер оне одређују квалитет живота будућих станара, а квалитет њиховог живота одређује то ко ће они постати кроз године живота на том месту. Свесна сам да је за многе ствари о којима говорим потребан значајан новац, али за неке баш и није него су ствар одговорности, бриге и културе. Знам да би грађани, уз малу помоћ локалне самоуправе, очистили обале баш као што смо то ми радили у Шумској или Подвароши“.
Како видиш развој вештачке интелигенције у твојој професији, и да ли ће твој посао моћи да се ради рецимо из Сопотнице?
„То је већ могуће. Ја сам неколико година радила за шведско тржиште, истовремено боравећи у Пријепољу или Београду, или путујући Шпанијом и Португалијом. Међутим, физичко присуство је у неким фазама пројекта неопходно и закључујем да та условљеност расте са већом одговорности коју моја улога у пројекту има. Вештачка интелигенција је неминовност чији потенцијал радо користим. Видим је као додатни алат и трудим се да њиме овладам.
Да ли нам сва та „помагала“ убрзавају процесе рада и да ли то значи да данас имамо више слободног времена него претходне генерације, или се ту ипак нешто не уклапа?
„Нове технологије нам убрзавају процесе рада. Добијено време можемо користити као слободно, али савремено друштво ипак негује тенденцију попуњавања тог времена новим пројектима, тако да смо на истом“.
Када причаш са својом генерацијом, шта мислите о Пријепољу и да ли неко има планове да се врати? Да ли би издвојила нешто што би могло да нам помогне да будемо видљивији и препознатљивији?
„Сви ми у себи носимо идеал Пријепоља. Његовим вредностима и квалитету живота тежимо и њима ће се неки од нас, евентуално, у неком облику и вратити. Што сам даље од свог града, све јасније видим потенцијал који он има. Као и сваки други, неупоредив је са било којим другим градом на свету. Стога, аутентичност и окренутост сопственим потенцијалима треба да буде главни алат на путу ка препознатљивости. Тако је са људима, а и са градовима. Не нудиш ништа што није твоје, нудиш оно што јеси и оно што осећаш и живиш. Мудро о томе промислиш и храбро се у то упустиш, једноставно је. А сматрам да Пријепољу недостаје јасан циљ и одговорни кораци који воде до њега. То је, уз бесусловну љубав и познавање душе свог града и његових људи, тако лако успоставити“.
Ти си још увек јако млада, али волим да питам, да ли имаш неку поруку за рецимо нове генерације које тек стасавају у нашем граду?
„Обратићу се новим генерацијама као што бих се обратила млађој Соњи. Све што мислиш да ти у Пријепољу недостаје, имаш времена да надокнадиш и себи обезбедиш. До тада учи, тренирај, стварај, смишљај, конкуриши да путујеш, да сазнајеш и упознајеш, охрабри се и знај своју вредност. Поштуј људе и природу око себе, покажи одговорност према њима. Окружење попут тог у ком одрасташ, предивно је и довољно тихо место у ком можеш да ослушнеш свој потенцијал и страст према нечему што носиш у себи. Када то сазнаш, цео свет је пред тобом“.
Владимир Бабић
