Пут младог фудбалера ка сну
Љубав према фудбалу често почиње на малим теренима и у детињству, али само упорни и посвећени успеју да тај сан претворе у стварност. Управо такав пут има и млади фудбалер из Пријепоља, који је од првих корака у школи фудбала „Микрон“ и дреса ФК „Полимље“ стигао до омладинске школе „Партизана“. О свом развоју, одрицањима и искуствима која су га обликовала, Матија говори искрено, истичући да је сваки корак био важан на путу ка остварењу сна.
Како памтиш своје прве фудбалске кораке у Пријепољу и колико је ФК „Полимље“ утицао на твој развој?
„Прве фудбалске кораке сам започео у школи фудбала „Микрон“ са својих 9 година, као мали сам сваки дан играо фудбал и стално молио родитеље да ме упишу у школу фудбала. Ту сам тренирао 2 године након чега сам прешао у Фк „Полимље“. У „Полимљу“ сам научио пуно од свих тренера који су ме водили али мислим да је кључан за мој даљи развој био тренер Стефан Пјановић који ме је у пионирима ставио са позиције штопера на позицију везног играча где сам научио пуно ствари које су ми биле битне у игри.“
Када си схватио да фудбал за тебе није само хоби, већ озбиљан животни пут?
„Ја сам од почетка желео да будем фудбалер, али први пут сам схватио да фудбал више није само хоби, већ би могао да буде мој посао, тек када сам прешао у „Партизан“.“
Колико ти је било тешко да из Пријепоља одеш у Ужице због школе и фудбала, и како си се тада прилагодио новој средини?
„Искрено, то је био тежак период за мене јер сам се тада први пут одвојио од куће и живео сам, притом долазим у нову средину где сам познавао само пар момака, али након неких 2-3 месеца, прилагодио сам се одлично и могу рећи да ми је то један од најлепших периода мог живота.“
Како памтиш период играња за „Јединство“ из Ужица и шта ситамо највише научио као играч?
„У „Јединству“ сам научио много, то је био један прелеп период са одличним саиграчима, ту бих издвојио моја 2 тренера који су ме научили не само фудбалским стварима већ и неким стварима у животу а то су Никола Минић и Владимир Мудринић.“
Позив из „Партизана“ сигурно је био велики корак – како је изгледао тренутак када си сазнао да прелазиш у „Партизан“?
„Играо сам фудбал са другарима када ме је отац позвао и рекао ми да ћу ићи на пробу у „Партизан“. Нисам му веровао у почетку јер сам мислио да се шали. Међутим, све се брзо одвило прошао сам пробу и све се издешавало у 7 дана. Дошао сам у Београд и живот ми се променио из корена.“
Колико је прелазак у Београд променио твој свакодневни живот, с обзиром на школу, тренинге и нове обавезе?
„Живот ми се тотално променио, од тог тренутка ми је фудбал постао примаран а школу сам покушавао да завршим редовно и успео сам до треће године средње школе али због обавеза није било могуће да уклопим и фудбал и да идем сваки дан у школу након чега сам уписао ванредно четврти разред. Обавеза је било много више него пре, али успевам да постигнем све што је потребно.“
Омладинска школа „Партизана“ је позната као средина из које најбољи играчи долазе до првог тима – колико ти то представља додатну мотивацију и одговорност?
„Да, тренутно сам у омладиницима „Партизана“ и то представља једну велику одговорност и мотивацију, радим на себи и сваки дан покушавам да будем бољи и да напредујем.“
Како изгледа један твој обичан дан у Београду – од школских обавеза до тренинга и припрема за утакмице?
„Обично имам тренинге сваког дана ујутру и поподне, ујутру након тренинга дођем кући одморим се мало и одмах идем на други тренинг, школу завршавам ванредно па немам обавезе око ње, а након другог тренинга опет одмарам или одем са другарима на пиће, а што се припреме за утакмицу тиче имам неки свој ритуал на дан утакмице којег се придржавам и који ми помаже да се осећам боље и психички спремније када почне утакмица.“
Када данас дођеш у Пријепоље, шта прво урадиш и шта ти највише недостаје?
„Када дођем у Пријепоље, прво обиђем своју породицу и пријатеље, који су уз мене од почетка, а највише ми недостају другари и то дружење, јер смо одрасли заједно и волим да се присетим тих ствари које никада нећу заборавити.“
Који су твоји највећи спортски циљеви у наредном периоду и да ли себе једног дана видиш у дресу „Партизана“ или на интернационалној сцени?
„Мој тренутни циљ је да постанем професионални фудбалер, а након тога идем корак по корак, наравно да видим себе у дресу „Партизана“ јер ми је то сан и највећи циљ, али надам се да ћу заиграти и на интернационалној сцени у неким од клубова лиге петице.“
Од дечака који је са девет година направио прве кораке на терену, до младог играча који данас носи дрес једног од највећих клубова у земљи, Матијин пут показује да су рад, одрицање и вера у себе кључ успеха. Иако је већ направио значајан искорак, прави изазови тек предстоје. Са јасним циљевима и жељом да једног дана заигра у првом тиму „Партизана“, али и на међународној сцени, овај млади Пријепољац наставља да корача путем који је одавно изабрао – путем фудбала.
Ања Пузовић
