Рок легенда нашег града, познат и широм земаља у окружењу, човек који је цео свој живот посветио само музици и никада није ни хтео ни желео нешто друго радити. Сву своју љубав и енергију је пренео на своју децу, која су успела свако на свој начин да се остваре у свету музике, а отац Зоран Зеко Букушић („Бели анђели“) и мајка дали су све што су могли како би им то омогућили. А да ли су успели превазићи оца, или то тек треба да се деси, данас ће нам рећи њихова ћерка Јелена Букушић.
Јелена, како се десило да заволиш музику толико да ти то буде животни позив?
“Одрасла сам уз музику. Свака свакодневна ситуација у нашој кући, од мог најранијег детињства, била је окружена музиком. Већ као дете почела сам веома рано да показујем таленат за музику и плес, који је временом постајао све упечатљивији. У свакој могућој прилици желела сам нешто да отпевам или одиграм. Од приредби у дечјем вртићу „Миша Цвијовић“, преко такмичења у Основној школи „Владимир Перић Валтер“, затим Основне музичке школе при Дому културе, уписа у Средњу музичку школу „Станковић“ у Београду, па све до уписа на Џез академију, на одсек за певање у Грацу, у Аустрији. Сви ти кораци су заправо одредили мој пут као уметника.”
Да ли је било лако бити дете врхунског музичара? Да ли ти је то стварало притисак или ти је помогло да се оствариш?
“И једно и друго. Тата је због природе свог посла био доста одсутан у мом детињству, али је истовремено био веома присутан, јер је имао снажан карактер и велики ауторитет, чак и када није био ту. За мене, као малу и већ тада веома емотивно осетљиву девојчицу, то је била мешавина различитих осећања. Да ли је било притиска? Могу рећи да јесте, јер ми је недостајао као тата. С друге стране, гледала сам у њега као у идола. Дивила сам се његовом умећу свирања и волела да посматрам како све то ради – од паковања инструмената пред одлазак на дуга музичка путовања, па све до његових концерата и дружења са великим именима тадашње екс-ју и садашње музичке сцене, како на бинама тако и код нас код куће. Одрастала сам уз квалитетну музику, уз посебан однос према инструментима и музици уопште. Тада тога нисам била свесна, али када сам касније започела свој професионални пут, схватила сам колико сам заправо научила од њега.”
Чега се најрадије сећаш из одрастања у Пријепољу? Да ли се срећеш и колико често са старим пријатељима?
“Ах, радо се сећам толико тога. Често о свом детињству причам и својој ћерки. Посебно памтим време које сам проводила код бабе Есме и тетки Нине и Ђине, које су такође много допринеле развоју мог музичког талента , али и мом развоју као личности. Сећам се своје учитељице Мире Маринковић, наставниве Адиле Топчибашић. Сећам се свог предивног одељења и дивних другара са којима сам и данас у контакту. Не виђамо се често, јер је свако кренуо својим путем и изградио свој живот, а километарски смо прилично удаљени. Али сваки пут када се сретнемо, осећај је као да се никада нисмо ни растали. За мене то има огромну, готово неописиву људску вредност.”
Како ти изгледа Пријепоље сада и где најрадије излазиш када си у нашем граду?
“Пријепоље је предиван град. Град који има душу, не само због своје лепоте већ, пре свега, због људи који у њему живе. Постоји неколико ствари које бих волела да се промене и, када бих некако могла, волела бих да томе и сама допринесем. Из Пријепоља сам отишла пре тачно тридесет година и сваки пут када се вратим волела бих да видим другачију Пасарелу, да се реши питање магистралног пешачког прелаза код „Сан Марка“, који ми је велики знак питања када је у питању безбедност грађана, као и нашег висећег моста, који некако изгледа потпуно заборављено, а мислим да је велики симбол нашег града. Када сам у Пријепољу, не излазим много. Због природе свог посла све више тежим миру и тишини јер мој живот је, ипак, годинама јако и константно гласан. Волим дуге шетње поред Лима, посету Манастиру Милешеви , време са породицом а посебно са својом мамом. А ако изађем, онда је то стара добра „Бомбоњера“, која је некако симбол мог тинејџерског доба.”
Ретко наступаш овде и у околини, али чули смо за концерт у Сарајеву који треба да се одржи следеће недеље. Са ким наступаш и да ли можемо очекивати још сличних догађаја?
“Да, нажалост, нисам тако често у нашем крају ни са једним од својих музичких пројеката. Волела бих да се то промени и да бар у Пријепољу приредимо један леп концерт за ширу публику. Како сам старија, све више размишљам и о могућности да организујем неку врсту летње школе у Пријепољу, где бих могла да радим са младим музичким талентима. Сигурна сам да их у нашем крају има много. Прошло је заиста много времена од последњег концерта који сам одржала у Пријепољу и била би ми велика част и задовољство да се тако нешто понови. Али, ето, од срца бих позвала све наше суграђане који имају прилику да дођу у Сарајево на предстојећи концерт са бендом „Санду Лопичић Суперствар“, у сарадњи са Сарајевском филхармонијом и диригентом Ненадом Тешићем. „Санду Лопичић Оркестар“, данас „Санду Лопичић Суперствар“, један је од првих реномираних западноевропских пројеката са којима сам икада сарађивала и један од кључних бендова у изградњи моје певачке каријере.То је за мене више од пројекта, то једна права фамилија ! Неописиво сам срећна што напокон наступамо у Сарајеву са овим предивним пројектом – „Балкан Симфоник“.”
Како људи из нашег краја доживљавају твоју музику и да ли постоји публика која те прати?
“Надам се да људи моју музику доживљавају као музику свестраног уметника, јер ја себе тако и доживљавам. Завршила сам део класичног певања, затим Џез академију, а на том путу сам открила и једну необјашњиву љубав према бразилској музици, коју такође интерпретирам. Обожавам соул, ритам и блуз, а у себи са великим поносом носим и нашу традицију и предивну балканску музику. Имам неколико музичких пројеката, веома различитих жанрова, и надам се да ме публика прати управо због тога – зато што у мени живи музика без граница. Музика која покреће не само мене која је изводим, већ и људе који је слушају кроз моје искрене интерпретације.”
Када би могла, шта би променила у свом животу, а шта у нашем граду?
“У свом животу волела бих да се ослободим неких својих страхова и да се здравље мени веома важних људи стабилизује. Иначе сам веома захвална за све што имам, али и за оно што немам. Тежим животу који је испуњен миром, једноставношћу и искреношћу. У свом граду не бих ништа суштински мењала – само бих неколико ствари поправила. Прво на шта помислим је Пасарела у крају у ком сам рођена и одрасла.”
Да ли би своју професију препоручила генерацијама које долазе и зашто?
“Да. Музика није нешто што изаберемо – она изабере нас. За мене је то Божји дар, позив и мисија. Свако од младих који у себи осећа оно „нешто“ требало би да га следи. Али оно што је веома важно на том путу јесте да имамо породицу, професоре, менторе и људе који нас на прави начин усмеравају и подржавају. Они не морају бити посебни у смислу уметника, али морају бити добри људи. Ја сам на свом путу имала много таквих људи и свима сам им бескрајно захвална. И, наравно, треба веровати да је све могуће ако нешто искрено желимо. А никада не треба заборавити ону добру стару: заједно смо јачи!”.
Владимир Бабић
