Од безбрижног детињства у Ивању, преко првих угоститељских дана и одласка у Београд, до породичне куће којој се враћа, Миланко говори о животу између два града, песми „Ово ће бити хит“ и љубави према Пријепољу.
Из Ивања је отишао пре скоро три деценије, са једном торбом, без великих амбиција и са мишљу да у великом граду једноставно треба покушати. Данас, после готово 30 година живота у Београду, иза себе има породицу, каријеру у угоститељству, бројне необичне животне епизоде, наступе на телевизији, песму која је постала његов лични печат и кућу у Ивању коју обнавља као да тиме обнавља и део свог детињства. Мишко је од оног света који је некада свакодневно силазио на Лим, санкао се низ Обарак и правио кућице на дрвету, стигао до великог града, али Ивање и Пријепоље, каже, никада нису престали да буду део њега.
Мишко, како сада видиш детињство у Ивању?
“Kао и 99% одраслих, рећи ћу да је детињство најлепши период живота. Остају лепа сећања и успомене за цео живот. Најбезбрижнији, самим тим и најлепши период. У Ивању одрастати, било је предивно. Није било толико саобраћаја па смо се доста играли по џади. Одласци на Лим лети били су свакодневни. Спуштање Лимом на унутрашњим тракторским гумама од Петровца до Ивања била је права авантура. Зими санкање низ Обарак и низ Оборце. Прављење кућица на дрвету, турнири у малом фудбалу, несташлуци и халачине. Од јутра до мрака некада родитељи нису знали где смо, а данас већина родитеља децу држи под „стакленим звоном“, што сматрам да је погрешно.”
Је ли било тешко наћи посао у граду деведесетих година?
“Деведесете из данашње перспективе изгледају тмурно, због свих дешавања на овим просторима. Мени пак лично, и нису биле толико лоше. Момчио сам се у то време, пуно излазио. Имао сам срећу да сам ’94 кад сам се вратио из војске преко мог буразера Ивице, почео да радим у то време у најбољем ресторану у граду. У Мозаику код Буба. Ту сам се „ишлифовао“ и то ми је касније пуно значило и у послу и у животу. Из кафане остају прелепи моменти и најлепше анегдоте. Ја, сељанче из Ивања, лицем у лице са градским фацама. Kасније, пред одлазак у Београд сам радио код покојног Фиће у „68“. Много леп период живота.”
Kад си и што решио да одеш?
“Почетком ’97 сам добио понуду да пређем у Београд. Нисам нешто амбициозан и немам велике снове, али сам рекао себи „зашто не би покушао у великом граду, имаш где да се вратиш“. Радило се о једном малом али симпатичном ресторану званом „Kошевине“. Налазио се на Сајму, а у то време на Сајму је имало прегршт дешавања. У то време је Ђера, ведрио и облачио Сајмом. Ја сам имао неку своју причу, нисам газио у „велике воде“. Првих пола године сам само знао да дођем трамвајем број 3 од Славије до Сајма, и тако да се вратим. Дошло сељанче из малог града у велики. У том периоду привикавања су ми много помогли мој рођак и школски Драган Марковић и његов брат Вук Пурић. Kод њих сам у прво време и становао док се нисам снашао.”
Да ли си се некад покајао што си отишао?
“Све велике одлуке у животу морају да се доносе „преко колена“, без пуно размишљања. Наравно да се нисам покајао. Београд има и добрих и лоших страна, али ипак више добрих. Велики град нуди много веће могућности. У Београду сам упознао и своју садашњу супругу Биљану. Иако је и она пореклом из Пријепоља, судбина је хтела да се упознамо у Београду. У то време је све било другачије, па кад сам требао да се женим, још је било битно из какве је куће млада. Данас су у моди неке друге вредности, не бих превише коментарисао.”
Шта ти је донео Београд и да ли си упео да се оствариш тамо?
“Првенствено донео ми је дивну и складну породицу. Имамо двоје дивне деце, Иву и Стефана. Kад је требала да се роди Ива, вратили смо се на кратко у Пријепоље, због сигурности. Бабе и деде, сви су нам били овде. Стефан се родио у Београду. На пословном плану Београд може да донесе много, ако имаш среће у избору посла. Ја сам цео живот у угоститељству, нашао сам се у томе. Никад нисам имао амбицију да имам свој локал, јер су времена турбулентна. Имам одговоран посао, водим протокол у „Kенгур“ ресорту. Имамо две сале за прославе.Могу да кажем да сам се остварио и на приватном и на пословном плану. Доста за човека без амбиција.”
„Ово ће бити хит“ понекад га још слушам на YouTube-u. Тај хит има снажну поруку. Јеси ли успео да искажеш све што си желео са њим?
“Ја сам ти као др. Џекил и мистер Хајд, имам две стране личности. Мишљења сам да сваки човек треба да остави неки траг иза себе. Да створи нешто, да буде креативан у складу са својим могућностима. Нисмо сви талентовани, било би и глупо да јесмо. Ја сам имао петљу за такве ствари. Немам проблем хоћу ли се избламирати. Учествовао сам и на „Ја имам таленат“ и у квизу „Милионер“, био статиста у доста филмова и реклама. Углавном су реакције позитивне. Што се саме песме тиче, хтео сам то да избацим из себе, да одишћелим. Имао идеју, скупио нешто новца, и усудио се да снимим. Песма је у мом фазону, пародија на сва дешавања на естради а и генерално. Поруку многи нису схватили. Али то је већ њихов проблем, а не мој. Знаш како, кад из уџбеника думаш шта је писац хтео да каже. Снимам се мало и на Тик Току. Не марим пуно за негативне коментаре. Има ликова који ће хејтовати и Николу Теслу и Новака Ђоковића, тако да…. Пси лају, ветар носи. И још једна ствар. Мислим да је свакога од нас Бог послао на земљу са неком мисијом. Моја је да ширим позитивну енергију и засмејавам људе.”
Овде реновираш породичну кућу. Да ли то наговештава повратак?
“Да, реновирам. После смрти родитеља, сестре су се одрекле у моју корист, и наследио сам породичну кућу у Ивању. Бога ми сам уложио много новца до сада, а треба још. Имам где да дођем, и да немам ‘леба да једем, не бих је продао. Што се повратка тиче, то се никад не зна. Једног дана ако човек дочека пензију, вероватно. За сад видим себе на релацији Београд-Пријепоље. Штета што није мало ближе. Покушавамо још нешто да оставимо деци тамо, па видећемо. Само са Анђелима, па шта Бог да. Обожавам да дођем у Ивање, сви моји ближи су ту. И деца воле да дођу у Пријепоље. Женини су од Симовића из Својчева и Kамене Горе пореклом, а имају кућу на Kоловрату. Шурак Симо се бави туризмом и сплаварењем па је деци то занимљиво. Чак и наши пријатељи Стевановићи из Београда воле да дођу у Ивање и Пријепоље.”
Kако видиш Пријепоље после скоро три деценије од како си отишао?
“То што долазим значи да га волим. И људе у њему. Мала варош, али лепа, има своју душу. Може то увек лепше и боље. На жалост, дневнополитичка ситуација није баш најздравија. Има много подела и сујете. Надајмо се да ће и то ускоро бити прошлост, па да ћемо заједнички радити да улепшавамо и градимо наше Пријепоље.”
Имаш ли неку поруку за нас који смо још ту, по чему је Пријепоље другачије?
“Негујте и чувајте свој град. Не бацајте смеће на улицу и у реке. Пријепоље је једна од лепших општина у Србији. Kамена Гора, Сопотница, Лим, Хисарџик, Манастир Милешева, Сахат кула, Махова пекара… Нисмо ни свесни колико људи зна за то и колико причају о Пријепољу. За вас маторе имам поруку „Остајте овде, сунце туђег неба…“ Млади нека траже своју срећу. Не могу ја који сам отишао, да кажем некоме, немој ићи. Времена су се променила, има и у Пријепољу перспективе. Свако нека уради онако како му душа иште.”
Смисли неку добру поруку за Пријепољце?
“И ја се добрим делом осећам Пријепољцем. Остао ми је и овдашњи говор. Адреса ми је тренутно у Београду, али то не значи ништа. Ово је порука за све нас, и који живе у Пријепољу, а и за оне који су расути свуда по свету. Пишимо петицију да се рахметли Зецу направи споменик у Вакуфу или у парку поред Милешевке. Био је специфичан по много чему. Једну варош чине мали људи са великом душом. То је најмање што је заслужио. Следите га. И претплатите се на Полимље, наше је.”
Владимир Бабић
