Kад са висећег моста кренемо ка Валтеровој улици наилазмо на кућу где је на десној страни куће некад била позната Ахмова посластичарница (познати ђеврек) објекат је у међувремену променио власника, а на левој страни радња и породична кућа Муја и Земке Џиновић који нису са нама од 2016. и 2005. год. Некад је у тој кући живео и радио наш саговорник Мурат Џиновић који од 1990/91 живи у Сарајеву.
Мурате, рођен и одрастао у центру Пријепоља, какве те успомене везује за Валтерову улицу и тај период проведен у нашем граду?
„Да, рођен сам у центру Пријепоља у главној улици, Валтеровој, за мене најљепшој јер сам из куће имао поглед на Лим и гигаћи мост,за ту улицу ме веже моје безбрижно дјетињство, најпознатија је била по некадашњем корзоу и у то вријеме мислим да се све вртило око ње (општина , разне радње, ресторани, банка, суд, пошта,биоскоп пијаца, вјерски објекти џамија, црква,фабрика „Ирис“, штампарија итд ). У сјећању ми је остало урезано неколико локација гдје сам са друговима из школе и комшилука проводио слободно вријеме: игралиште ОРСИ,градска обала Лима, Шумско, парк Народних хероја, Градина, Соколица и тераса поште док нас нису отјерали јер смо играли лопте и били бучни, као мали био сам пуно радознао и учествовао у пуно ваннаставних активности: музичка школа, клуб радио аматера, саобраћајна секција, извиђачи, планинари…памтим зимске дане и санкање низ Пријепољске улице, са Чаира, Соколице, и Сарач потока, док би се љети дани проводили на обали Лима и Милешевке.
Војни рок служиш у Београду, затим после кратког боравка у Пријепољу одлазиш за Сарајево? Kолико се дуго задржаваш и зашто си морао да одеш?
„Служење војног рока 1989. у Београду ми је било велико животно искуство, упознавање са великим градом. Околности су ми ишле на руку, тако да сам могао често да излазим и да упознам цијели град.Пошто сам имао пуно слободног времена то вријеме сам користио да се дружим са пријатељима из Пријепоља који су дошли ту на студије,обилазак комшија и родбине који су у то вријеме одселили за Београд. По одслужењу војног рока 1990. враћам се кратко у Пријепоље гдје помажем у породичном бизнису. Те исте године упознајем у Валтеровој улици будућу супругу Алдину која је студирала стоматологију у Сарајеву. Одлучио сам 1991. године да упишем студије права, те се селим у Сарајево и остајем до априла 1992 године.“
Сви у Немачку а ви на другу страну, у Турску?
„Због ратних дешавања прекидамо студије, и као већина са Балкана и ми првобитно одлазимо кратко за Њемачку. Због могућности наставка школовања у Турској селимо се у Истанбул. Услов за наставак школовања је био познавање турског језика, те смо на Анкара Универзитету послије 9 мјесеци добили диплому турског језика и стекли услов за студирање. У Истанбулу 1993. Године рађа нам се кћерка Хана и остајемо тамо наредних 5 година. У том времену супруга завршава студије стоматологије на престижном истанбулском „Ћапа“ универзитету , а ја започињем посао са аутодијеловима, којим се између осталог и дан данас бавим.“
Сарајево сте заволели и поред тешког времена проведеног у њему доносите одлуку да се вратите .морам поменути твоју супругу која те је пратила и подрзавала у најтезим тренутцима.
„Да, у Сарајево сам први пут дошао 1976. године, са родитељима возом Ћиром у посјету тетки и од тада су остале лијепе успомене, па сам једва чекао да се укаже прилика да поново идем. Kасније пословно, па студирање и преселење 1991. по повратку из Истанбула крајем девесетих било је тешко оранизовати живот и почети такорећи од нуле, наравно уз подршку супруге Алдине полако се планови остваривали један по један, 2004. рађа нам се рађа млађа ћерка Џана која је тренутно 3 година факултета, старија ћерка Хана послије завршених студија почиње радити у нашој породичној фирми и задужена је за финансије и послове везане за Европске добављаче док су Турски добављачи моја обавеза.Наша фирма „ГЕНЕЛ доо“, у којој смо сви запослени бави се дистриубуцијом и складиштењем резевних дијелова претежно дијелова за камионе и аутобусе, продајом машина и опреме за дизел сервисе, хидрауличне системе за тешке камионе, опреме за аутобусе, осим тога бавимо се и производњом електричне енергије из соларних панела и посједујемо прву соларну електрану у Старом Граду, као и у Пријепољу, сједиште фирме и породична кућа је у строгом центру града недалеко од бисте народног хероја Владимира Перића Валтера.“
Колико често долазите у Пријепоље и које људе увјек радо видите и са ким сте још у контакту?
„Иако Сарајево није далеко од Пријепоља због пословних и породицних обавеза врло мало имам слободих дана, кад ми се укаже прилика без размишљања долазим у свој вољени град, наравно у контакту сам са ближом родбином и пријатељима, поред посете родбине и пријатеља понекад за своју душу одиграм баскет на Орсију или Парку са старим пријатељима или ко год се задеси у том тренутку.“
Ти си генерација 1969. и редовно се окупљате ,ове године би то требало да буде баш у Сарајеву, да ли су ти сусрети традиционални и где сте се виђали?
„Да, до 2023. је то било само у Пријепољу, 2024. је било феноменално у Београду, 2025. је требао бити Нови Сад ал због дешавања у том граду смо одустали, 2026. је планирано у Сарајеву, у мањим групама се виђамо и чешће и обилазмо градове бивше Југославије, велика заслуга у одржању везе дијела 69 генерације има и наша учитељица Танкослава Дивац која нас је од малена учила да поштујемо и волимо једни друге и та другарска веза још из основне школе до дан данас није покидана.“
Како видиш привредну и политичку ситуацију у Пријепољу и Србији?
„Врло тешко питање и незахвално за одговорити, сличан привредни и политички амбијент је и у БИХ, на то питање бих отворено одговорио кад бих био у пензији јер као привредник уздржавам се давати изјаве о политици, волио бих да је Пријепоље економски развијеније, да се уважава а не деградира струка у свим доменима, да се политика не уплиће у све сфере живота, да се не купују већ знањем заслуже дипломе, да постоји више пословних могућности које би привукле младе људе да остану у родном крају да не одлазе трбухом за крухом. Локална и власт на вишем нивоу би требала да има визију и пројекте за нова радна мјеста и бољу инфраструктуру, те укључити пројекте у којим и Пријепољци из дијаспоре могу да учествују. Пошто је лака и тешка индустрија у Пријепољу и околним градовима уништена због неконкурентости цијена на свјетском тржисту пропали и уништени сви гиганти као ФАП и остали. По мени тренутни потенцијал лежи у туризму, здравој храни,оживљавању села, незагађеној околини и споријем темпу живота, велики потенцијал је и пасивна земља на околним брдима која се не обрађује на којим се могу монтирати соларне електране, ал то је могуће наравно уз помоћ државе, локалних власти и лакшем добијању дозвола да би шира локална заједница имала економски приход од тог природног ресурса а не само непозанти инвеститори.“
Имате ли неку поруку за Пријепољце, и шта би био предуслов да се бар неко врати у завичај ?
„Ја се водим једном мисли познатог Римског цара и филозофа М.Аурелија „какве су вам мисли такав ће вати живот бити“, мислим да Пријепољци који нису у њему тренутно никад га нису напустили заувијек, сви га носимо у срцу и мислима и једва чекамо поновни сурет са њим, услове колико је ко у могућности сами морамо ставрати а ту би локална самоуправа требала више да се посвијети и повратницима који желе да инвестирају у родни крај олакшају услове за то јер без економске стабилности повратак није могућ.“
Kад би те пријатељи Сарајлије питали ста најприје треба виђети у Пријепољу, где би их упутили?
„Kао прво, то би било ушће Милешевке у Лим, Сахат Kулу, водопад Сопотница, видиковац Соколица , кањон Милешевке са старим градом Хисарџиком и манастиром Милешева. Волио бих показати родну кућу свијетски познатог народног хероја Владимира Перића Валтера, родну куцу н.х. Љубише Миодраговића и стару чаршију каква је некад била са старим кућама и калдрмом, али је под паском урбанизације од свега тога врло мало остало, дословно десио се урбицид језгра старог града, у поређењу са другим градовима просто ме боли душа кад то видим у каквом је сад стању а какво је могло бити. Пуно градова у околини је сачувало старе дијелове града и то је данас туристички најпосећеније, тако да ми је жао што није тако и у Пријепољу јер би то била права туристичка атракција.“
Владимир Бабић
