У Библиотеци „Вук Караџић“ у петак је представљен роман „Писма сину“ Мукадесе Шантић. После књиге „Црвене минђуше“, њеног првог дела, објављеног 2024. године, нови роман доноси још личнију и емотивнију причу, у којој се преплићу мајчинство, одлазак у туђину, борба за егзистенцију и бол због раздвојености од детета. О књизи је са ауторком разговарала директорка Библиотеке Камала Кашић.
У средишту романа „Писма сину“ је жена која одлази у Немачку у жељи да својој деци обезбеди бољу будућност. Међутим, нови почетак доноси и најтежу жртву, због тадашњих правила, шеснаестогодишњи син остаје у домовини, док мајка са десетогодишњом ћерком одлази у иностранство.
Из те раздвојености настају писма, али и прича о мајци која се, док се бори за посао, језик и егзистенцију, непрестано враћа мислима свом сину.
Иако је у роман унела део сопственог живота, Шантић је настојала да своју причу не задржи само у оквирима личне исповести.
„Тада нисам мислила на жене, нити на било кога. Ја сам писала само оно што је мене болело и што је било везано искључиво за моју децу“, објаснила је Мукадеса.
Ипак, управо у тој личној и искреној причи данас препознаје и искуства многих других жена.
„Породица је непогрешива инвестиција. Све што уложите у своју децу, једног дана добићете као узврат“, поручила је ауторка.
Мукадеса Шантић већ 25 година живи у Немачкој, али је управо у родном Пријепољу желела да представи своју књигу. Идеја о писању и прве руком исписане белешке настале су пре више од две деценије, док је било потребно много времена да се животна искуства сложе и прерасту у причу која ће добити своју коначну форму кроз два романа „Црвене минђуше“ и „Писма сину“.
В.К.
