Општна Пријепоље се простире на 827 квадратних километара. Нека насељена места су јако удаљена од града. До неких се тешко стизало, прилично лошим путевима. У њима је расло толико талентованих, мудрих и способних људи. А тим људима је било „сведно“ да ли ће морати да се преселе у Пријепоље ради даљег школовања или посла или ће отићи још даље, до Ужица, Београда, све уз пругу до Новог Сада и Суботице или још даље у бели свет. Они који су остали и живели у местима далеко од магистралног пута, живот је био веома тежак. Једним од тих излоканих и удаљених путева је ишао и наш данашњи саговорник, а онда отишао, даље, за бољим послом за бољим животом. Никада није заборавио ни једну рупу тог пута, а камоли своје кумове, комшије, пријатеље и рођаке.
Саво рођен си на Ђуровом Брду, 1958. године. Како је било одрастати на том дијелу наше општине и је ли школа била далеко?
„Јесте, рођен сам на Ђуровом брду од оца Тодора Савовог Пушице, и мајке Миланке рођене Вуловић из села Сопотнице, из једне честите породице и братства. Носим име ђеда Сава чувеног од Лима до Таре. Као прво дијете од петоро, одрастам уз родитеље са три млађа брата и сресту. Васпитаван да је ријеч закон, а поштење и поштовање других, не само име и презиме моје но и цијеле породице и братства. Као дијете чији је ђед Саво страдао од комуниста 1947. године, због истих се нико из моје породице није могао запослити у Пријепољу, а богами ни из нашег братства. Четири разреда основне школе сам завршио у Завинограђу а остала четири у Бродареву. Ишао сам четири године сваки дан пјешке по десет километара до школе и назад. Као дијете морао сам много више радити сеоске послове него учити. Но ипак нијесам био лош ђак. Средњу школу ученика у привреди сам завршио у Пријепољу, путовао три године 20 километара аутобусом и пјешке још 8 километара сваки дан. Тада ми то није било тешко, а са ове дистанце није било ни мало лако. Да би нас отац прехранио и колко толико школовао, а није се могло у Пријепољу запослити одлази у иностранство 1969. године. Сав терет куће пада на нашу мајку, мене десетогодишњака и још млађу браћу и сестру, тако да смо од малена научени да радимо и да се сами сналазимо“.
После средње школе, одлазиш у војску 1977? Касније и из Пријепоља?
„1977. године одлазим на одслужење војног рока, по повратку маја 1979. године, завод за запошљавање нас 50-так шаљу у ливницу на Новом Београду такозвану ФОБ Фабрика одливака Београд. Отишао сам из Пријепоља и са мог Ћуровог брда тешка срца, јер није било посла у Пријепољу. У Београду радим и завршавам четврту годину машинске техничке школе ради добијања бољег посла, а до тада сам радио као физички радник. 1981. године изнајмљујем стан код Мића Ђикановића, великог боксерског талента који је рано завршио каријеру због повреде и он ми предлаже и ако сам имао 23 године пуне да почнем да тренирам бокс. Није ме било тешко убиједити јер ми је то и раније била жеља али нисам имао услова за то.
Долазим у Раднички са Црвеног Крста и тренер ми каже дословце овако, имаш добра леђа, пробај па ако будеш упоран можда нешто и буде од тебе. Већ после неколико мечева као сениора почетника шаљу ме на каљење у боксерски клуб „Нови колектив“ који је тада боксовао у јакој Српској лиги, сигурно не слабијој од данашње прве лиге Србије. Ту боксујем једну сезону врло успјешно и ако сам по боксерском знању био почетник, јак, упоран и вриједан на тренингу, показао сам се прилично добро. Враћам се у Раднички и тада долази до изражаја разлика између Српске и прве лиге и моје неискуство и боксерско необразовање. Тада у Југословенску лигу већ почињу доводити странце, све боксерске шампионе. Тврдим да је од 1985. године до 1991. 1992. југословенска лига била међу три четири екипе у Европи. Ја скромног знања у тешкој категорији све саме ађдаје и асови, није било ни мало лако. Нови почетак у Радничком, био је страшно тежак, прве и друге године више пораза него победа, завправо порази и по нека побједа“.
Па како си остао у рингу ако си губио мечеве?
„Послије једног тешког пораза у првој лиги, три ноћи нијесам спавао и ломио сам се шта да радим? Да прекинем са боксом и да кажем себи да нијесам успијо, или да наставим по цијену још таквих пораза који у боксу а поготову у тешкој категорији могу да буду опасни по здравље.
Донио сам одлуку да наставим са боксом јер са личним поразом не би могао да живим. Престати и признати себи пораз била би за мене казна до краја живота. Одлучим још жешће тренирати уз помоћ легендарних тренера и сигурно понајбољих људи у боксу Бранислава Крстића и Јолета Таминџића а раније Дулета Богдановића, и… почињу да стижу и успијеси. Раднички је постао убједљиво најбољи клуб у Југославији, а ја сам са Радничким од 1986. годионе до краја моје каријере 1993. године остовјио седам титула првака државе, 5 оне велике Југославије и двије оне сркаћене СР Југославије. У исто Вријеме брат Мићо постаје најбољи каратиста у Југославији у својој категорији, и један од најбољих у Еворпи. Морам да консатујем да сам вероватно једини боксер у Југославији који је први пут ушао у боксерску салу са пуних 23 године а да је направи неки резултат, а да је био у радном односу . Имао сам среће да је у оно вријеме Раднички био скуп великих шампиона. Не бих да их набрајам да некога не бих прескочио, али сам сигуран да се никада више неће на просторима бивше Југославије направити или формирати каква екипа или састав шампиона. Имао сам подршку породице и ближњих али сам ја знао да је спорт дисциплина кроз коју учиш да се бориш, да кад паднеш мораш још жешће и јаче да радиш, да се бориш са самим собом и да је то живот. А живот је вјечита борба“.
Саво када прелазиш у приватне воде и сопствени бизнис?
„При крају каријере 1992. године напуштам ФОБ оснивам фирму и прикључујем се брату Мићу да радимо приватне послове и то наредних 11. година. Због неких личних разлога се повлачим и паузирам 3. године, све до 2009. године ђе почињем се бавит станоградњом. Син Миљан се такође бавио спортом, био је талентован млади кошаркаш, прошао је све млађе селекције кошаркашких клубова Торлака, Беовука и једног од најбољих у југославији омладинских клубова Железника и Партизана. Кад је одлучио да прекине каријеру прикључио се мени у послу. 2022. године одлазим у пензију а син наставља да ради самостално посао. Ја сам му и даље при руци што би рекли у нашем крају, помажем по мало, знањем, искуством али он све послове води сам . Нијесмо ми неки велики инвеститори али смо врло одговорни, што људи препознају и знају да цијене и уз све тешкоћу са којима се у данашње време носи човијек, и темпо који меље људе, и људе који су све мање људи, ја сам задовољан послом којим се бавимо и односом мојега сина према послу“.
Да ли ти је бокс помогао да свет видиш другачије него пре спорта?
„Бавећи се боксом и путујући по држави цијелој, по Европи али богами и по свијету упознајем много дивих људи и са некима сам остао пријатељ и до данашњег дана. Поменуо сам раније у тексту човијека који је заслужан што сам ја почео тренирати бокс као и легендарне тренере али морам томе поменути људе попут професора доктора Бранка Ђуровића, покојног др. Зорана Станковића, који су мене са још пар мојих пријатеља и кумова, формирали као човијека. Дружећи се са њима учио сам колико сам могао шта значи бити човијек. Мислити добро свакоме, не одмоћи никоме, помоћи колико можеш, вољети људе, тако учим сина Миљана и своје ближње а поговово омладину“.
Каријеру завршаваш 1993. године, некако изненада?
„Стицајем несрећних околоности, заслугом свијесном или несвјесном злих људи, страдо је наш најмлађи брат Ацко, Александар Пушица који је тада имао 25. година. Тада доносим одлуку да на Ђуровом брду саградимо цркву, која је посвећена светом Ахиђакону Стефану, нашој крсној слави, намијењена сјенима душе нашега недужно, прерано, преминулог брата Александра Аца Тодоровог Пушице. У договору са још увијек тада живом мајком, братом Мићом, Бобаном и сестром Вером браственицима, 1997. године почиње градња наше цркве уз благослов тадашњег Владике Василија Милешевског. Црква је освештана августа 2001. године, уз присуство до тада највећег бора људи икада окупљених на Ђуровом брду. Касније 2004. године, поред цркве смо изградили спомен дом и стадион за мали фудбал ђе се 15 година одржавао један од највећих турнира у региону у малом фудбалу, бацању камена с рамена, скок у даљ и надвлачењу конопца. На турниру су учестововале екипе из Србије, Црне Горе и Републике Српске“.
Шта је за ваше братство Ђурово брдо?
„За нас је то свето мјесто, и ходочашче за наше породице, кумове и пријатеље, као што је Боретино брдо и објекат наших кумова Томашевића и трка коња на Боретином брду, као што ће постати и црква Светог Николе коју су почели градити братство Гојаци у Гојаковићима, све су то вриједности које људи за свога живота саграде, који постају мостови спајања људи, зборишта састајања, мјеста виђења, вашари љубави и поштовања. Због свега тога ми је срце пуно, а поготово када наша омладина а има нас свуда по свијету, са поносом каже ја сам са Ђуровог брда“.
Саво, код твојих кумова Томашевића на Боретином брду сваке године затичемо повећу групу људи из Невесиња, а овде код вас у кући видим и симбол Невесињске пушке. Како је све то почело?
„2007. године на Жабљаку сам упознао момке који су се такмичили у дисциплинама бацање камена са рамена и превлачењу конопца на Његовођу, пошто се почесмо лијепо дружити позвао сам их да дођу на турнир код нас на Ђурово брдо, а ту нам је било још љепше, и од тада и ја одлазим код њих на Невесињску олимпијаду, дан борца, за славу Цркве Свети Димитрије. Друштво Српских соколова из Невесиња сваке године долази код кумова на Боретино брдо. Кад смо престали да организујемо турнир дружење смо наставили код кумова на позив покојног кума Радише.
Од тада па до дана данашњег они су гости наши и ми њихови. То поштовање су они заслужили а морам истаћи да сам ја један од четворице добитника симбола „невесињске пушке“ која се додијељује ријетким људима. 2014. године. Њих тринес“ је дошло на Ђурово брдо да ми свечано уруче то признање. Тај симбол са поносом чувам у својој кући на Ђуровом брду и коју више волим но све на свијету што сам стеко“.
Нека порука за нове нараштаје?
„Душа ме боли што сам ја морао отићи, и што се ништа не чини да млади остану у родном крају. Зато су одговорне све досадашње власти. Али да се, и ако смо отишли што чешће враћамо, да очувамо огњишта, да обилазимо и одржавамо гробове предака, да покажемо потомцима како се воли завичај. Јер човјек без завичаја је као лист без коријена, и то лист који вјетар лако однесе. ЗАто је једна порука младим из Пријепоља, Остајте овде, сунце туђег неба неће вас гријати као што овде грије, горки су тамо залогаји хљеба ђе свога нема и ђе брата није“.
Владимир Бабић
