Пријепоље, стари друмски трг, насеље за које се зна још од 1332. године.
А више од сто година пре помињања Пријепоља, у околини је зидан
манастир Милешева. Постоје и темељи објеката из деветог века који
чекају да поново изникну, заблистају и дају своје виђење прошлих
времена. Неки људи су свој живот посветили трагајући за онима пре нас,
проучавајући њихов начин живота, организацију, привређивање и све
оно што су радили и користили у свакодневном животу. Један од њих, а и
један од ретких из нашег краја који је археологију изабрао као
професију, је Драган Јанковић.
Драгане, сећаш ли се одрастања у Пријепољу и који су људи обележили
твоју генерацију?
„Сећање целе моје генерације на тај период су врло жива и
упечатљива. Одрастање у Пријепољу шездесетих и седамдесетих година
прошлог века носило је посебну врсту слободе коју је тешко објаснити
данашњим генерацијама. Живот се одвијао углавном напољу, на улицама,
корзоу, обалама Лима, у оближњим шумарцима. Скромно материјално стање
наших породица надокнадили смо заједништвом и маштовитошћу. Креирали
смо “адреналинске паркове” много пре него што су таква места добила име и
ограде. Јахали неоседлане коње, камповали на Сопотници и Јадовнику,
сплаварили Лимом на камионским шлауфима. Начин на који смо одрастали
учио нас је заједништву, поштовању других и другачијих, што је
била одлична припрема за све оне изазове које ће убрзо после тога живот
донети“.
Да ли су археолошка истаживања Римске некрополе у Коловарату, у
којима си и ти учестовао као средњошколац седамдесетих година
прошлог века, кључно утицали да упишете студије археологије?
„Ферко Шантић, тадашњи професор географије у Пријепољској гимназији,
успео је да нам пренесе страст за истраживачким радом. Спелеолошки клуб
„Горопеч“ и наш професор Ферко обележили су тај део нашег живота. Наша
дружења и спелеолошка истраживања су ме инспирисала и мотивисала да
упишем археологију. Од мноштва објеката које смо истраживали поменуо бих
Куртову јаму, са пећински украсима такве лепоте који су ову пећину сврстали
у спелеолошке бисере у европским размерама. Што се тиче Римске
некрополе на Коловрату, са овим изузетним археолошким локалитетом први
пут сам се сусрео тек по завршетку прве године факултета. Мени и мом
драгом пријатељу Милу Баковићу, са којим сам одрастао, завршио основну и
средњу школу, а касније и студије археологије, било је то прво археолошко
теренско искиство. Управо на Коловрату, у непосредној близини Основне
школе коју смо похађали и завршили само пет година пре тога. Руководиоци
истраживачког пројекта били су прослављени археолози, наши професори
Александрина Цермановић и Драгослав Срејовић, а најхаризматичнијем
археологу тога доба Светозару Станковићу Нанију поверено је руковођење
оперативним делом пројекта. Баки и ја смо се показали као добри
домаћини. Посвећеношћу радним задацима, а и урођеним и препознатљивим
шармом људи из нашег краја, искористили смо предност “домаћег терена” и
наметнули се као неизоставни део стручне екипе на бројним археолошким
истраживањима. Учешчће у истраживању римске некрополе на Коловрату
била нам је улазница за многа лепа искуства и истраживања најзначајнијих
археолошких локалитета широм тадашње Југославије“.
После факултета, да ли се враћао у Пријепоље и куда те је професија
повела?
„Добра околност је била што су истраживања римске некрополе на Коловрату
трајала још пар година, а паралелно су трајала и истраживања
праисторијских хумки (тумула) у Седобру, што нам је омогућило да знатно
више времена проведемо у завичају. По завршетку студија у Београду сам
добио стално запослење, засновао породицу и од тада сам у Пријепоље
долазио када су то бројне обавезе дозваљавале. Иако су доласци у Пријепоље
били ређи него што сам желео, приче и сећања на завичај била су саставни
део мог новог живота. По повратку из завичија доносио бих са собом приче
из Зоранове сервисне радионице и Бањовог атељеа, “подвиге” из Кућерка,
Славишине грађевинске стандарде, Мирове догодовштине са Лимске регате и
Вулове са параглајдинга. Понео бих и све оне “благодети” из родног краја по
којима смо били препознати: сир из Заступа, кајмак из Бабина, питаљке из Махове пекаре, ситу из Хисарџика, ракију “Будовачу” од дивљих крушака из
Седобра, сокове и зимницу, с љубављу спремљену вештим рукама моје мајке
и стрине Дане. Бројна колонија наших земљака учинила је да се у Београду
осећамо као код куће. Да ми не замере сви они који су вредни помена,
поменућу само неке који су нам били велика подршка и несебично помагали
током студија и касније: универзитетски професори Академик Петар
Влаховић (ФФ), др. Рифат Рамовић (ЕТФ) и др. Веле Тешевић (ПМФ),
примаријус др. Сакиб Шеховић и наравно нама свима драги Горан Човић са
КБЦ “Дедиње”.
Како си стигао до Винче и да ли је она обележила твоју професионалну
каријеру?
„Још као студент давне 1983. године понуђено ми је да будем деомаћин на
археолошком налазишту у Винчи и оберучке сам прихватио. Од тада до
данас, ево ме у Винчи. По завршетку студија засновао сам стални радни
однос при Српској академији наука и уметности, као стручни сарадник на
археолошпком локалитету “Бело брдо” у Винчи, а потом у Музеју града
Београда као кустос на налазишту. Оно што је обележило мој професионални
рад у Винчи у последњих 20 година је моје ангажовање на стручним
вођењима за посетиоце налазишта. Винча, као један од најзначајнијих
неолитских локалитета у Европи, била је за мене заиста велики
професионални изазов. Проучавање настанка и раних пољопривредних
култура у Евро-Азији је кључно важно за разумевање свега онога што ће се
дешавати на овом динамичном простору у каснијим временима. Настанак,
трајање и гашење Винчанске културе је један од најзанимљивијих феномена
европске археологије. Неолитска Винча, као метропола културе, у оквиру
које је европски неолит достигао свој зенит, заокупља пажњу светске научне
јавност преко сто година“.
До пензије си био кустос овог неолитског насеља? Да ли је то исто као да
си био градоначелник тог насеља?
„Винча не само да је обележила моју професионалну каријеру, већ и већи део
мог и живота. Преко четрдесет и три године сам присутан у Винчи а пуних
тридест година сам живео на налазишту. Ту ми је био дом и стална адреса! Осим самог значаја Винче, срећна околност је и то што је локалитет
на самој обали Дунава. Врло брзо по доласку, набавио сам рибарски чамац и
мреже и постао један од Дунавских аласа. Од тог тренутка, осим
математичара који су имали чувеног Мику аласа, археологија је добила свог.
Винча и Дунав су постали мој нови “адреналински парк”. Посматрао сам
Винчу из чамца и добио сам нову визуру на налазиште и један нови, сасвим
другачији угао гледања на сложене археолошке проблеме. Дунав ме није
одвојило од примарног посла већ напротив помогло ми је у разумевању
функционисања неолитских заједница. Осећао сам се као градоначелник
метрополе у којој сам био једини становник, а њене житеље оживљавао кроз
свакодневна стручна вођења за многобројне посетиоце. Трудио сам се да их
разумем, њих и њихове свакодневне проблеме, заступао и представљао их као
један од њих. Штитио ту древну метрополу од дивље градње и савремених
узурпатора, бранио њу и њене житеље од предрасуда и стереотипа, од
псеудо-науке и свих оних “добронамерних” који су хтели да им понешто
придодају од оног што они нису. Схватио сам то као велику одговорност и
одлучио да цео свој радни век посветим Винчи. Ниједног тренутка нисам
зажалио због те одлуке“.
Колико је археолошки (не)истражена општина Пријепоље? Да имате још
један „радни век“ на који би га пројекат у завичају „потрошио“?
„Полимље у целини није довољно археолошки истражено. Као што је и
наведено на сајту Музеја у Пријепољу, у археолошкој збирци чувају се
предмети са релативно малог броја истражених локалитета, а ту су и
случајни налази са разних локалитета од неолита до османског
периода. Многи локалитети су мапирани али нису истражени, а многи чекају
да буду откривени. Полимље је током средњег века представљало једно од
најзначајнијих културних, духовних и уметничких жаришта српске
средњовековне државе. Османски период оставио је дубок траг у
архитектури, урбаном развоју, књижевности и свакодневном животу.
Археолошка истраживања римске некрополе на Коловрату и налаз из
Избичња сведочи о значају ове области током римског и каснантичког
периода. Пријепоље и Полимље су били део римске провинције Далмације, а
кроз овај простор пролазио је значајан пут који је повезивао јадранску обалу
са централним и источним деловима Балкана. Убеђен сам, обзиром на изузетан географски положај, да се и током праисторије у средњем Полимљу
одвијали важни културни процеси, што ће нека наредна археолошка
истраживања несумњиво потврдити. Међутим, у овом тренутку
најприоритенија је заштита тог богатог археолошког наслеђа и адекватна
презентација. Колико је заштита ургентна најбољи пример је римска
некропола на Коловрату која је у врло жалосном стању. Дешавања у вези са
овим изузетним спомеником културе је једна велика мрља за све нас, и за
струку, а понајвише за локалну самоуправу и државу. Нерешени имовинско-
правни односи не смеју да буду изговор за занемаривање културног наслеђа.
Овом приликом упућујем апел свим надлежним локалним и државним
институцијама и појединцима који могу да помогну у заштити римске
некрополе на Коловрату, а и других угрожених споменика културе. Немам
никакву дилему да би посвећење заштити, истраживању и презентацији
богатог културног наслеђа, којим обилује наш завичај, био довољно велики
професионални изазов за још један радни век“.
Колико сте као породица везани за Пријепоље, и да ли ћете нам сада
чешће долазити?
„Рођен сам у селу Засуп, које је добило име по знаменитом Манастиру са
краја 13. и почетка 14. века. Моја породица се доселила у Заступ двадесетих
година прошлог века из Дробњака, из села Грабовице на Дурмитору. У
Заступу је рођен мој отац, брат, сестра и многобројна фамилија, а
породична кућа, коју су саградили моји родитељи шездесетих година, налази
се у приградском насељу Суводо. Иако су нам родитељи преминули,
порододично смо веома везани за Пријепоље и повремено се окупљамо у
породичном дому. За Пријепоље сам везан и многобројним нераскидивим
пријатељствима, кумствима и наравно лепим и драгоценим искуствима и
успоменама. С обзиром на то да сам у пензији, а моје радно ангажовање у
Винчи је везано за један део године, имаћу прилику да чешће долазим у
Пријепоље“.
Имаш ли неку поруку за младе Пријепољце?
„Бог је према нашем завичају био врло дарежљив! Даровао нам је чудесне
природне лепоте, изузетне паметне и вредне људе, који саградише и оставише нам у наследство величанствене споменике културе. Наставимо тим
путем! Обавеза свих нас је да сачувамо то што нам је даривано, јер то ће
бити наша легитимација пред светом. Цениће нас онолико колико смо ми у
томе успели. Пријепоље је одувек било више од геграфског топонима –
вишенационална, вишеконфесионална и мултикултурална средина у којој су
људи различитих вера, традиција и обичаја живели заједно и учили једни од
других. Управо то богатство различитости даје посебну ширину човеку који
одраста у таквом окружењу. Научи вас толеранцији, поштовању и разумевању
других, а то су вредности које су данас потребније него икада. Управо из
таквих средина често долазе људи који мењају свет. Чувајте једни друге,
негујте заједништво и различитости, будите отворени за нова знања, делите
их са другима и будите довољно храбри да преузмете одговорност и кренете
путем остварења ваших снова“.
Владимир Бабић
