У Дому културе у Пријепољу синоћ је промовисана књига „Погром над Бошњацима 1941–1995.“ аутора Мухамеда Мулагановића, новинара и политиколога. Издавач књиге је Бошњачко национално вијеће, а модератор програма био је новинар Ибрахим Аличковић.
О књизи су говорили публициста и промотер Улвија Мушовић, истраживач и промотер Љубиша Вуковић, као и сам аутор. Током промоције више пута је истакнуто да је дело настало на новинарско-истраживачки начин и да се заснива на великом броју извора и архивске грађе.
Мухамед Мулагановић је навео да је на прикупљању и обради података радио две деценије, док је писање књиге трајало три године.
„Моја мисија кроз ову књигу јесте да искажем да не постоји јавна свијест о страдању Бошњака. Најчешће се говори о геноциду над Србима, Јеврејима, Ромима, а Бошњаке ретко ко спомиње. Мене је осјећај бола због страдања мог народа натјерао на писање књиге. Жеља ми је да овом књигом допринесем изградњи идентитета Бошњака“, нагласио је аутор.
Говорећи о темама које обрађује у књизи, аутор и промотери оценили су да су најтежи злочини над Бошњацима почињени током Другог светског рата и током ратова деведесетих година. Посебно су се осврнули на догађаје након Конференције четничке омладине одржане у Шаховићима код Бијелог Поља 1942. године, за коју су навели да је, према њиховом тумачењу, представљала један од корака који су довели до страдања цивилног становништва, укључујући Бошњаке и друге мањинске заједнице.
Према наводима из књиге, аутор разматра више могућих узрока злочина над Бошњацима. Између осталог, позива се на тумачења професора Енеса Дурмишовића и професора Миодрага Поповића, који у својим радовима анализирају историјске и идеолошке факторе који су, по њиховом мишљењу, утицали на настанак и развој сукоба.
Љубиша Вуковић је током излагања изнео и одређена неслагања са појединим закључцима из књиге. Он је оценио да узроци страдања нису једнозначни и да их не треба сводити само на један или два фактора. Такође је указао на сложеност ратних околности, наводећи да је било међусобних убистава током сукоба, као и да је приликом сагледавања историјских догађаја потребно узети у обзир и улогу Муслиманске милиције.
Једна од тема о којој се говорило на промоцији било је и питање историјског памћења и евидентирања злочина. Док су аутор и промотер навели да о страдању Бошњака није довољно писано и да оно није адекватно заступљено у јавности, Вуковић је указао да постоје бројна дела и документа из периода Југославије у којима су ови догађаји забележени. Такође, Вуковић се залаже за то да се злочини не генерализују и не преносе на цео српски народ у излагањима и расправи о овој теми.
„Историја је спора, али неумољива и хероји треба да иду у читанке, а џелати да иду у мрак срамоте. Соња Бисерко је на промоцији моје књиге у Београду рекла да се мора извршити суочавање са прошлошћу, како би се отворили путеви за изградњу боље будућности. И Срби и Бошњаци треба да уче историју и извуку поуку да се никада не понови оно што је било“, рекао је аутор.
У књизи се, како је речено, износе и захтеви који се односе на ревизију историјских тумачења у Србији и Црној Гори, увођење 6. јануара као Дана сјећања на страдање Бошњака 1943. године, као и подизање споменика жртвама са циљем очувања сећања и спречавања понављања сличних догађаја у будућности.
„У Другом свјетском рату страдало је 8,1 одсто укупне муслиманске популације, рачунајући и цивилне и војне жртве. Током рата у Босни страдало је 68.000 Бошњака, 23.000 Срба, 9.000 Хрвата и 5.000 осталих, такође укључујући и цивилне и војне жртве“, навео је Мулагановић.
Мулагановић је оценио и да је политика братства и јединства у послератном периоду допринела томе да се о страдањима Бошњака недовољно говори.
В. Кијановић
