Три године пошто су из пријепољског манастира Милешеве на београдски Врачар пренете и 1594. године спаљене мошти Првог српског просветитеља Светог Саве, уништаване су и многе народне драгоцености. Али је један од његових скромних следбеника у монаштву и раду на српској књизи и просвети инок Сава Дечански (калуђер манастира Дечани) штампао 1597. године Први српски буквар, који се неким чудом сачувао и после три века нашао у рукама Каменогорца Окице Глушчевића новинара, преводиоца и књижевног критичара.
Друго издање Буквара димензија 10,2 х 7,8 цм и текста 4,2 х 6 цм на (два-дволиста) 4 листа штампано је 25.05.1597. године код млетачког штампара Ђовани Антоније Рампацетоа у Венецији и то издање je руски конзул у Скадру Иван Крилов (1849–1895) и ментор Српске основне школе у Скадру (зет преводиоца конзулата Алексе Поповића 1819 – 1904), подарио 1893. године Окици Глушчевићу (1858 – 1898), који се припремао за превод романа „Рат и мир“ Лава Николајевича Толстоја, чувен по својој обимности. А Окицина супруга, професорка Настасија, штампала је њене хрестоматије, граматике и читанке за Руски језик.
Пре него што је „Буквар инока Саве“ поклоњен Народној библиотеци Србије, Окица је израдио препис и факсимил те је омогућио филологу и историчару Љубомиру Стојановићу да скадарски препис унесе међу дела српске писмености у „Гласу Српске краљевске академије“ на страни 22-24 а факсимил бр. 185 објави у „Каталогу Народне библиотеке Србије“ LXVI, 22. на страни 415 такође 1903. године. Тек после тих штампаних објава су наука и јавност сазнали за постојање и важност Првог српског буквара који је поред азбуке имао и слогове и текстове за вежбање срицања и читања чиме је то издање добило јасан карактер учила.
Примерак Буквара Народне библиотеке Србије под бројем И-37 данас је једини сачувани примерак и представља једну од највећих библиографских реткости. Буквар је сензационално дело из XVI века када је мало која земља и култура располагала својим училима, писменима, абецедарима, азбучницима и фасцинира својом гласовном букварском методиком више од два века пре њеног увођења у европско школство, те је била преокрет у настави читања.
Буквар садржи азбуку, самогласничка слова, слогове за све сугласнике, имена слова, таблицу словних бројева, текстове и наведени запис о штампању. На првој страни је српско – словенском ћирилицом штампана азбука, затим самогласници, потом слогови који се настављају и на другој страни где су штампани називи свих слова (аз, буке, веде,…). На крају друге стране, а потом и на целој трећој страни и на почетку четврте – објављени су текстови за читање. На четвртој страни су слова са бројном вредношћу где су бројеви су приказани словима, и ту се огледа Византијски односно Грчки утицај, али не на наставу читања већ из практичних црквених потреба. На крају се налази белешка о наручиоцу Буквара и његовом творцу као и година штампања.
Буквар инока Саве је био савремен и напредан јер је описмењавао путем штампане књиге – букварске наставе. Буквар има историјски значај по српску просвету јер је Србија дуго била окупирана, а према анализи методског поступка, има и педагошки значај због синтетичке методе читања која полази од слова односно гласа као елемента у настави читања и чини једну од најстаријих и најдуже употребљаваних метода. Буквар је драгуљ српске културне баштине који колективној и појединачној самосвести и самопоштовању дају темељну духовну и моралну потпору и мора се одржавати као пламен вечне духовности.
Дејан М. Глушчевић
