Од завичаја до врха тренерске и академске сцене
У овом броју доносимо причу о човеку чији је животни пут од Карауле и Бостана у Пријепољу водио преко Сарајева до врха спортске и академске сцене. И данас, без обзира на успех и удаљеност, завичај остаје централна тачка његових емоција, породичних веза и сећања.
Када данас дођете у Пријепоље, које емоције и сећања Вас прво обузму?
„Долазак у Пријепоље буди у мени снажне емоције. Навиру успомене на дане испуњене спортом и дружењем, турнире и такмичења, али и радне акције које су нас училе заједништву и правим вриједностима. Ту су и слике турнира на Орсију, Радничких спортских игара, Титове штафете и свих оних догађаја који су чинили свакодневни живот богатим и испуњеним. То су успомене на вријеме у којем су истинске људске вриједности биле темељ свега, вријеме које је можда прошло, али чије емоције и данас живе једнако снажно“.
Сигурно је било и тешких тренутака. Који су Вам остали у најјачем сећању и како сте их превазишли?
„Најтежи период мог живота везан је за рану младост и живот на Караули, када сам са само шест година остао без оца. То је губитак који се не може објаснити ријечима. И одраслим људима данас тешко пада одлазак оца, осјећај празнине и недостатка, а можете замислити како то доживљава дијете које тек почиње разумијевати живот. Тај осјећај тишине, несигурности и недостатка ослонца остаје негдје дубоко у човјеку и прати га кроз цијели живот. Пресељење на Бостане био је наш покушај да направимо нови почетак, да се удаљимо од мјеста које нас је стално подсјећало на бол и тешке тренутке. У свему томе, наша мајка је била стуб породице. Имала је довољно љубави да, поред мајчинске, свакоме од нас да и дио очинске топлине. Кроз свој рад, снагу и енергију показивала нам је пут којим требамо ићи. На Бостанима смо се као породица још више зближили и учили шта значи борити се, радити и ослањати се једни на друге. Из тих изазова израсла је чврста повезаност, поштовање и љубав која траје и данас“.
Како сте кроз породицу и пријатељства преносили те вредности на нове генерације?
„У задњих двадесет година, сваке године организујемо на Караули окупљање, уже и шире фамилије, пријатеља и родбине, на цјелодневном дружењу уз роштиљ и разговор. Ту се окупи и до 150 особа из три-четири генерације, гдје старији евоцирају успомене, а млађи се упознају јер долазе из разних држава Европе и свијета. На овај начин, кроз пријатељства и породичне везе, преносимо вриједности заједништва, поштовања и љубави које су нас обликовале. Имамо шаторе, клупе, роштиље и што је најважније јаку вољу да се сваке године видимо са драгим људима“.
Колико је спорт утицао на Ваше животне одлуке?
„Спорт за мене никада није био само активност. То је мој стил живота од најранијег дјетињства до данас. У Пријепољу је спорт био и забава и дружење. Тренирање и играње за ФК Полимље био је сан сваког дјечака, па тако и мој. Бити у друштву фудбалских легенди као што су: браћа Деовић, Матовић, Малагић, Хасанагић, Мосуровић, Кучевић, Прељевић, Ћосовић, Лончаревић, Ружић и многих других, за мене је био сан и огромна привилегија. То ми је сегмент живота којег се радо сјећам иако није дуго трајао. Већ тада сам знао да ћу свој живот везати за спорт, без обзира што су ме занимале и друге области попут економије или права. Зато сам 1982. године уписао Факултет за физичку културу у Сарајеву и ту практично одредио свој животни пут. Спорт ме научио дисциплини, раду, упорности и вјери да се труд увијек исплати“.
Како сте доживели долазак у велики град?
„Током студија нисам имао луксуз да се посветим само учењу и тренирању фудбала. Због скромних новаца које сам имао, био сам принуђен да радим разне послове преко студентског сервиса. То су били послови које су углавном радили момци скромнијих финансијских могућности и потребе додатне зараде за трошкове студирања. Управо тај период у великом граду ме додатно обликовао, гдје сам научио да нема успјеха у било чему, без великог одрицања и да се ниједан посао не смије подцијенити“.
Како је текао Ваш фудбалски и тренерски развој након доласка у Сарајево?
„Долазак у Сарајево на студије, донио је нову фазу мог живота. Играо сам паралелно на аматерском нивоу за ФК Босна из Сарајева. Тренерску каријеру сам започео у Врбањуши, из које након двије године одлазим у ФК Сарајево. У том клубу сам провео десетак и више година, радећи са голманима свих узрасних категорија. Посебно бих истакао период рада са првим тимом ФК Сарајево, гдје сам радио са Мирсадом Дедићем, који је у то вријеме бранио за репрезентацију Босне и Херцеговине. Врло интересантан ми је и период који сам провео као члан Управног одбора ФК Сарајево, у више мандата са више предсједника. Ту сам стекао значајно искуство о организационим и управљачким пословима на професионалном нивоу“.
Колико је ВТШ била прекретница у Вашем животу?
„Студирајући Факултет за физичку културу, паралелно сам играо фудбал на аматерском нивоу за ФК Босна из Сарајева, али права прекретница и вјероватно најбоља одлука у животу била је што сам истовремено уписао и завршио Вишу тренерску школу, смјер фудбал. Тај спој студија и професионалне тренерске едукације отворио ми је врата која су обликовала мој даљи живот и каријеру. Већ са 23–24 године добио сам прилику да учим од највећих имена тадашњег фудбала, попут Осима, Мушовића, Миљанића, Топлака, Елзнера, Марића, Бајевића и Радоњића“.
Како се Ваша каријера развијала кроз УЕФА систем и рад у Савезу?
„Слушајући та велика имена, врло брзо сам из улоге ученика прешао у улогу демонстратора, а потом и асистента, чиме сам и званично започео радити на Факултету за физичку културу. У том периоду сам већ самостално организовао неколико генерација Више тренерске школе у Сарајеву и искористио прилику да се професионално афирмишем у том послу. Прекретница долази 2000. године када УЕФА преузима едукацију фудбалских тренера у оквиру Фудбалског савеза БиХ. Од тада паралелно радим на Факултету и у Савезу као вањски сарадник у улози Директора за едукацију фудбалских тренера по УЕФА систему. Током више од 25 година прошао сам све нивое едукације, учествовао на бројним УЕФА семинарима, учио нове методе рада и прилагођавао се савременом тренажном процесу. Морао сам и себе мијењати и остављати неке старе навике иза себе како бих направио простор за напредак. Током година постао сам један од УЕФА инструктора са најдужим стажом у Европи, ишколовао преко пет хиљада тренера у БиХ и учествовао у едукацији у региону и неким афричким земљама, а мој потпис налази се на лиценцама свих тих тренера. У Савезу сам у више наврата био и предсједник Стручне комисије, а посебно искуство било је учешће на Свјетском првенству 2014. године у Бразилу, што ћу памтити цијели живот“.
Како је текао Ваш академски рад на Факултету за физичку културу?
„На Факултету сам прошао сва академска звања, од асистента до редовног професора. Обављао сам функције продекана у више мандата, а у једном мандату био и декан. Написао сам велики број књига и више од стотину научних и стручних радова из области спорта. Био сам предавач на универзитетима у БиХ и иностранству, стално развијајући академски програм и доприносивши едукацији тренера и спортских стручњака“.
Колико су јаке Ваше везе са завичајем и колико често долазите у Пријепоље?
„Немам ту никаквих пословних пројеката или интерсних зона, већ су сви моји доласци везани искључиво за фамилију, родбину, пријатеље, драге људе, и успомене. Брат, сестра и ја успјели смо ту љубав и блискост пренијети и на наше породице. Моја супруга и дјеца радо долазе у Пријепоље и трудимо се да ту будемо барем пет до шест пута годишње. Посебно ми је драго што је и моја најстарија ћерка Амна осјетила ту везу, па је играла одбојку за Пријепоље на МОСИ играма у Колашину и Ужицу, настављајући на свој начин традицију спорта и заједништва. Имамо своје мале, али нама веома важне ритуале, окупљања за Бајраме, државне празнике, рођендане и годишњи одмор који проведемо у Пријепољу до десетак дана. Нажалост, ту су и доласци на џеназе и сахране, јер живот носи и тешке тренутке.“
Шта Вас посебно повезује са Пријепољем?
„Један од разлога честог доласка у Пријепоље је и моја генерација, 1963. годиште. Окупљамо сваке године, често и више пута, а свакодневно смо заједно кроз viber групу. Сабира прва напише “добро јутро”, а Аца посљедња “гаси свјетло”, а између тога иде наше свакодневно “хеклање” порука које нас држи близу, без обзира гдје смо. Ту је и наше дрго ФК Полимље и пријатељства која трају цијели живот. Некад се одигра и понека ветеранска утакмица, као и неизоствно “треће полувријеме”, гдје се дружимо и евоцирамо успомене“.
Молим Вас да пошаљете овим путем поруку младима, а сигуран сам да личност са тако импресивном биографијом има шта и да каже.
„Постављајте за себе високе циљеве и не задовољавајте се просјечношћу. Будите спремни да за њих радите напорно, преузмете одговорност и истрајете до краја. Свијет данас носи многе изазове за све нас а посебно за младе али суочавањем са проблемима, вјером у себе и жестоком енергијом. Вјерујте у себе и никад не одустајте. Будите љубазни, добро одгојени и никад не вријеђајте друге. Изналазите рјешења, каква год да је тешка ситуација. То су вриједности које ће вас издвојити од просјечности и које ће вам дати нове вриједности. Не заборавите своје коријене, породицу и пријатеље и све оне који су вас подржавали. Пробајте да не губите вријеме. Сами процјените које су то особе или навике, које су вам „крадљивци времена“ и елиминишите их. Будите упорни, учите, прилагођавајте се и помажите другима, јер права снага није у статусу или иметку, већ у храбрости, знању и добрим дјелима која остављате за собом“.
Владимир Бабић
