Љубав према кошарци код Тијане се јавила још у најранијем детињству, у време када у Пријепољу готово да није било девојчица које су се бавиле овим спортом. Прве тренинге делила је са дечацима, не слутећи да ће управо тај почетак бити темељ једне озбиљне спортске приче. Данас, као једина играчица из Пријепоља у прволигашком тиму „Раднички Београд“, својим радом, упорношћу и резултатима доказује да се и из мале средине може стићи до велике сцене.
Њен пут обележили су одрицања, одлазак од куће, нова искуства и бројни изазови, али и понос што представља свој град и мотивација да оствари још веће циљеве. У разговору за лист „Полимље“ говорила је о својим почецима, животу у прволигашком тиму, подршци породице, узорима и сновима који је воде даље.
Како је почео твој кошаркашки пут у Пријепољу и шта те је као девојчицу највише привукло овом спорту?
„Почела сам да тренирам још као дете. У том тренутку није постојала женска екипа са којом бих тренирала, па сам тренирала са дечацима. То је нека занимљивост кад погледам из ове перспективе, јер видим колико је сада девојчица активно у овом спорту, баш у Пријепољу.Просто, одувек је постојала нека привлачност ка кошарци и само сам кренула. Након неког времена, заиграле су још неке девојчице па се основао и Женски кошаркашки клуб “Милешевка”, на челу са Надом Цмиљановић Жунић, који је и био а и даље је јако успешан. То су неки моји почеци.“
Тренутно си једина играчица из Пријепоља која наступа у прволигашком тиму. Како доживљаваш ту чињеницу и да ли осећаш посебну одговорност због тога?
„Да, то је један од мојих највећих успеха, да играм у прволигашком тиму. Јако сам срећна и поносна што и ту могу да представљам себе, а и свој град. Одговорност је свакако велика, али ту је и незаобилазан труд и напор који улажем да будем што боља.“
Како је изгледао прелазак из родног града у средину у којој се игра на највишем нивоу – шта ти је било најтеже, а шта најлепше у том процесу?
„Ууф, било је јако тешко. То је био мој први одлазак од куће и у непознато. Мноштво суза, али и среће јер сам успела да начиним један велики корак у нечему што јако волим. Увек је тешко одвојити се од породице и отићи из родног града, чак и сада после скоро 2 године. Али и даље ме држи у подсвести да је то добро за мене и да ме чекају велике ствари, па ми буде мало лакше. Дефинитивно је најлепше у целом том просецу стицати нова пријатељства и упознати многе дивне људе и са њима расти.“
Колико ти данас значи подршка породице, пријатеља и људи из Пријепоља док градиш каријеру ван свог града?
„Као и свакој особи, највише ми значи подршка породице која је неизмерна од првог дана. Заиста су увек ту да ме подрже и дају ветар у леђа, што не може да се мери ни са чим. Наравно, ту су и пријатељи који су имали разумевања за свако моје одсуство због тренинга, утакмица.. И то је заиста непроцењиво. Дивно је доћи после неког успеха и чути лепе речи од људи из окружења.“
Како изгледа твоја свакодневица у прволигашком тиму – тренинзи, обавезе и баланс између спорта и приватног живота?
„Мој сваки дан је исти. Минимум два тренинга дневно, теретана, сцоутинг.. Тако да немам баш много времена за приватан живот. Али мислим да је то у сваком спорту тако. Не жалим се, дан ми је испуњен у сваком тренутку, па ми брже и време пролази. Уме да буде напорно, али је и лепо.“
Да ли имаш узоре у женској или мушкој кошарци и колико су ти њихови путеви били мотивација?
„Наравно, увек је јако важно имати неке узоре, поготово кад си тако мали, па желиш да будеш као неко успешан. У женској кошарци је то Соња Петровић Васић, док је у мушкој то дефинитивно Богдан Богдановић. Јако су инспиративни, њихове каријере су велике и изузетно успешне, па су ми мотивација да се трудим и можда једног дана заиграм за репрезентацију.“
Шта би поручила девојчицама из Пријепоља које тренирају кошарку и сањају да једног дана играју на великој сцени?
„Па поручила бих им да буду упорне, истрајне и да не одустају од себе и својих циљева. Најбитније је да заиста воле то што раде и да буду спремне на доста одрицања. Труд и рад се увек на крају исплате, али је важно имати и одређени циљ због ког ће само бити јаче и боље.“
Где видиш себе у наредним годинама – да ли су ти циљеви везани искључиво за кошарку или имаш и друге планове?
„Моји тренутни циљеви су усмерени само на кошарку. Волела бих да одем мало даље, јер сматрам да могу и још више. Можда и у неку другу државу, на неки период, али бих се свакако вратила овде. Као што сам рекла, увек је циљ репрезентација, и заиста бих волела да се то испуни.“
Колико ти је Пријепоље остало важно и присутно у свакодневном животу, иако тренутно живиш и играш ван свог града?
„Пријепоље ће увек имати посебно место у мом срцу. Ту сам се родила, начинила прве кошаркашке кораке, одрасла, ту ми је и породица, тако да увек му се радо враћам. У сваком позиву са породицом и пријатељима волим да сазнам шта се доле дешава, који су новитети и кад год имам времена одлазим кући. Колико год далеко отишла, увек је најлепше вратити се у Пријепоље.“
Да ли имаш неку утакмицу, сезону или тренутак у каријери који посебно памтиш као прекретницу?
„Заиста има доста утакмица које су ми остале урезане, али издвојила бих улазак у Прву лигу, који је дефинитивно оставио неизбрисив траг и највећи утисак на мене. Ту је и пласман у полуфинале Купа Србије, што је и клубу и нама играчима донело незаборавно искуство и невероватан успех.“
Како се носиш са притиском резултата и очекивања која носи играње у прволигашком тиму?
„Теже је доста него у нижим лигама, јер су и очекивања већа, али мислим да се то решава сталним разговорима, раду на себи, тренинзима.. Па тај притисак не буде присутан у толикој мери, јер ће свако од нас дати свој максимум и изборити се за што бољи резултат.“
Који савет би дала дечацима и девојчицама из мањих средина попут наше који сањају велику спортску каријеру?
„Тренирајте, радите на себи, ако заиста волите то што радите и трудите се сигурно ћете бити примећени и успешни. Увек верујте у себе и кад тад ћете учинити нешто велико.“
Иако је њен пут тек на почетку, већ сада представља пример младима да се уз рад, веру и истрајност могу остварити велики снови. Пријепоље остаје њена најјача подршка и место коме се увек радо враћа, без обзира на то где је кошарка одведе. Са јасним циљевима, жељом за напредовањем и сном о дресу репрезентације, ова млада кошаркашица наставља да гради своју причу, носећи са собом и понос свог града.
Ања Пузовић
