Иако свој професионални пут гради ван родног града, Рејана Шпиртовић у сваком кораку носи дух Пријепоља. Данас је новинарка у Новом Пазару, где својим радом, истраживачким приступом и посвећеношћу локалној заједници оставља препознатљив траг. У разговору за рубрику „Пријепољци ван Пријепоља“, говори о каријери, изазовима новинарског позива, томе шта јој недостаје из завичаја и због чега се увек радо враћа Полимљу.
Kако си одабрала новинарство за свој позив – шта те је привукло овом занимању и када си схватила да желиш да се професионално бавиш медијима?
„Новинарство ми је одувек било блиско, јер волим људе, њихове приче и све оно што стоји иза онога што видимо на површини. Привукла ме могућност да кроз свој рад помогнем некоме, да укажем на неправду или да испричам причу која ће некога охрабрити. У тренутку када сам први пут осетила да мој прилог може нешто да промени, схватила сам да је то позив којим желим да се бавим професионално.“
Шта ти је најважније у послу новинарке: да извештаваш објективно, да даш глас заједници, да укажеш на проблеме — или нешто треће?
„Најважније ми је да сачувам професионалност, али и људскост.Kада сам на терену, објективност ми је апсолутни приоритет, да пренесем чињенице тачно, јасно и без личног утицаја.А када радим животне приче људи, важно ми је да пренесем њихову емоцију, њихову борбу и оно што носе у себи. Тада се трудим да дам глас онима које друштво често не види, да укажем на проблем, али и да покажем људску страну сваке приче. Мислим да је баланс између тачности и емпатије оно што прави разлику у овом послу.“
Радиш за А1-Нет и извештаваш о догађајима и дешавањима у региону. Kако бираш теме о којима пишеш и шта ти је најчешће мотив — локалне приче, људске судбине, друштвене теме?
„Најчешће бирам теме које носе емоцију и имају тежину. Некад је то судбина једне особе, некад проблем целе заједнице. Волим да причам приче о људима који се боре, онима који су прошли кроз нешто тешко, као и о неправдама које треба осветлити. Мој мотив су увек људи они који живе тихо, а носе велике приче.“
Да ли си некада имала изазова радећи овако, са јаким темама — да ли притисци, скептици или предрасуде отежавају посао у мањим срединама?
„Наравно, изазова увек има. У мањим срединама људи често имају предрасуде према новинарима, или осећај да се неке теме “не дирају”. Дешава се да наиђем на отпор или неповерење. Али временом, када виде да радим поштено, искрено и професионално, тај зид попусти. Највећи изазов је управо то, задобити поверење.“
Kако реагује публика / читаоци — да ли добијате повратне информације, подршку, критике? Kако то утиче на твој рад и мотивацију?
„Публика је углавном веома отворена и подржавајућа. Људи често пишу, деле своје искуство или предлажу нове теме. То ми много значи и даје ми снагу да наставим. Наравно, буде и критике, али и она је драгоцена јер ми помаже да будем боља. Повратне информације су ми једна од највећих мотивација.“
Kолико мислиш да локалне заједнице, као што је наша, имају потребу за независним и ангажованим новинарством — и да ли млади из ових средина могу да се препознају кроз твоје текстове?
„Верујем да је независно новинарство данас посебно важно у мањим срединама. Људи желе да буду виђени, да се њихове приче чују. Млади се често проналазе у темама које радим, јер су и они део заједнице која се свакодневно бори са истим проблемима. Мислим да је важно да виде да не морају да иду у велики град да би направили велику причу.“
Шта мислиш – да ли је данас лакше или теже бити новинар/ка у мањем граду или региону, него у великом граду? Зашто?
„Теже је у мањем граду, јер нема анонимности. Сваки прилог може да буде лично схваћен, људи те срећу на улици, реакције су брже и директније. Али, с друге стране, управо у малој средини можеш да направиш највећи утицај. Видљиво је када нечија прича не остане само прича, већ се нешто промени.“
Ако би могла — шта би волела да промениш у медијском извештавању у региону, да побољшаш комуникацију са читаоцима и да медији буду глас за обичне људе?
„Волела бих да се врати фокус на суштину. Да се мање јуре кликови, а више садржај који је важан. Желела бих више храбрости у новинарству, више истраживачког приступа и више емпатије. Медији би требало да служе људима, да буду мост између грађана и институција и мислим да увек има простора да се та веза ојача.“
Рејана Шпиртовић показује да се новинарство не ради само пером и камером, већ и срцем, истином и жељом да се чује глас заједнице. Њена професионална прича је пример како млади људи из Пријепоља, и када оду, остају његови најбољи амбасадори. Без обзира на град у ком живи и ствара, са завичајем је, како каже, повезана трајним нитима — и управо те нити одржавају и укрепљују мост између Пријепоља и његове расуте деце.
Ања Пузовић
