Црквени хор „Свети Краљ Владислав“ више од две деценије негује духовну музику и представља једну од важних уметничких и духовних тачака Пријепоља. У разговору са Искрицом Радоњић, диригенткињом и једном од најдуговечнијих чланица хора, откривамо њихову историју, труд, љубав према појању, бројне анегдоте и планове за будућност.
„Хор свети краљ Владислав је основан 1999. године, тада је столујући епископ био владика Филарет и дао је благослов за оснивање овог хора. Први наступ смо имали за Савиндан те исте године. Тада је било отприлике 20 чланова, за ових 26 година кроз хор је прошло преко 120 чланова. Када је хор основан ја сам била певач и обзиром на то да сам завршила нижу музичку школу увек сам волела да певам и подстакао ме мој брат који је више година певао по хоровима у Београду да пробам и тако смо се прикључили хору. Екипа људи која је тада певала је била јако заинтересована за рад и имали смо пробе готово сваки дан. Тај хор је тада водила Сузана Јевтовић, она сада живи и ради у Крагујевцу, и она је била почетник тада као диригент и ми смо били почетници као певачи и то је стварно био изазов, ми смо скоро сваки дан имали пробе и направили смо један оквир како би то требало да звучи.“
Како наводи Искрица, црквена музика је другачија у односу на сву осталу музику и то је један од разлога шта је њу привукло црквеном певању.
„Кроз црквену музику може да се чује и та духовност и уопште начин како се испевавају композиције је обраћање Богу душом, јер не треба претеривати ни бити прегласан јер се највише обраћа пажња на текст који се кроз музику на лепши начин приноси Богу. Сви ми који певамо у хору већ тих 26 година, главни разлог је тај да се ми приближимо Богу молитвом на тај начин испевавајући је. Нас десет је ту од почетка, ја 26 година певам, у међувремену сам певала још у два хора јер сам студирала, углавном се то сводило на црквену музику. Ја сам у међувремену завршила црквено појање као факултет у Сарајеву, стручно сам баш за црквену музику везана.“
Искрица се присетила и једне анегдоте. „Када смо ишли на такмичење у Бијељину каснили смо и у путу смо се спремили и обукли и само смо ушли да одрадимо наступ који је трајао 10 минута и толико је то било чудно возачу који нас је возио да се нашалио: „толики пут сам вас возио да би ви све завршили за 10 минута“. То показује колико месеци смо се ми спремали за наступ од 10 минута и колико су то комплексне припреме.“
„Наше пробе морају да буду раздвојене по гласовима, ја имам обичај да одвајам мушке и женске гласове, у смислу да прво правим пробе за високе и мушке и женске заједно, па онда ниске мушке и женске заједно, па онда само женске и само мушке, и после тога кад се склопи то – хармонија мора да се чује. Све то делује једноставно кад се изводи и кад то буде приказано публици, али док се припреми треба време и стрпљење.“
Искирца је преузела вођство на месту руководиоца овог хора 2014. године и имају одличну сарадњу са преосвећеним митрополитом Атанасијем, он их подржава јако много у раду, обезбеђује им ситуације кад могу да певају и да се прикажу.
„Врло лепа сарадња и са свештенством, имамо простор у ком вежбамо. Оно што морам да напоменем — између осталог сам и руководилац дечијег хора ‘Патријарх Павле’, који је почео да ради можда пре неких 5 година и ту имамо децу од три до 15 година, када их већ повлачимо у већи хор. Деца врло радо долазе на пробе, али су најбројнији када је Савиндан и ти већи наступи. У суштини покушавамо да изградимо љубав према певању и културу редовности долажења на пробе што се касније приказује публици јер то је крајњи циљ.“
Како каже, синхронизованост је обавезна што се тиче самог хора, јер хорска музика није доказивање појединаца.
„Ако имате једног појединца који предводи — онда то није квалитет, него је поента да управо тај појединац који би могао да предводи буде и учитељ онима око себе, да их доведе на ниво да буду као он. Овде морају да сви буду усклађени, јер ако неко пева гласније, неко тише — то се чује и онда нема квалитета.У овом тренутку је то женски хор јер мушкарци се у последње време баве неким другим стварима и као да их је срамота да нам се придруже. Раније смо имали екипу момака који су били много добри, али највећи проблем је што смо ми град који таман кад научимо члана хора да достигне ниво који је потребан за извођење у јавности — они оду на факултете, а мушкарци се ретко кад врате. Сви који се врате, врате се и у хор, али још ниједан мушкарац се није вратио, жене се углавном враћају. И онда смо дошли у тај ниво да нам је женски хор, али може и ту доста тога да се уради. У дечијем је опет мање дечака него девојчица, али их има, и излазимо на крај са тим.“
„Људи воле када хор изводи музику у цркви, кад су велики празници хор даје још једну дозу свечаности. Што се тиче наступа за остале свечаности у Пријепољу, ангажују нас да изведемо химну, али ја увек предлажем да изаберу школске хорове за то. Наше основне и средње школе имају јако лепе хорове… боље промовисати саме школе него сам црквени хор, јер наше песме су прилагођене за литургију.“
„Ми наступамо на целој територији епархије Милешевске, сад рецимо кад крене пост наступаћемо сваке недеље у некој другој цркви… трудимо се да будемо тамо где митрополит служи, јер самим тим што је он ту то додаје свечаност литургији и кад хор наступа, народ је присутнији и то све делује много духовније.“
Раде на томе да спреме концерте, раде на томе да оду и до Белорусије. „Тренутно нам је једна чланица хора Белорускиња и када се удала у Пријепољу прикључила се нашем хору, а пре тога је била диригент у Минску при том манастиру и има жељу да остваримо сарадњу са њима. Иначе имамо сарадњу са Прибојским хором и са хором ‘Златиборска вила’ из Ужица… Имали смо сусретања и та хорска дружења су фантастична.“
Један наступ јој је посебно остао у памћењу од када је диригент.
„Изводили смо једну јако тешку композицију у манастиру Милешева која се зове ‘Голема чучкалица’, то је фугато где се укључују гласови један за другим и у тренутку када се укључују гласови нестало нам је струје. Али хористи су толико били увежбани да су наставили да певају иако се нисмо видели. Извели смо целу композицију у мрклом мраку… пред крај је дошла струја, али смо добили заиста овације.“
Како каже, има потенцијала у будућности црквеног хора.
„Ми сви то волимо што радимо, а има и младих који су обучени да наставе да раде ово што радим ја. Јер мора да постоји диригент да би могло да се настави даље, али има млађих од мене по 20 и више година који су већ у целој тој причи и баве се црквеном музиком и након мог деловања ће радити са хором без проблема.“
Из Искрициних речи јасно се осећа искрена љубав према појању, духовности и хору који је постао њена друга породица. Хор „Свети Краљ Владислав“ живи кроз труд својих чланова, марљиве припреме, сусрета, сарадње и преданост музици која има дубљи смисао. Њихова прича, која траје више од 26 година, наставља да инспирише нове генерације које тек почињу свој духовно-музички пут.
