Када се помене име Небојша Ружић, можда неће сви одмах знати о коме је реч, али када се каже Крцко, свима је јасно – реч је о легенди Пријепољског фудбала, лицу које је вероватно било узор многим дечацима у њиховим почецима бављења фудбалом, како као играч, тако и као тренер.
Крцко је годинама играо за ФК „Полимље“, а касније им је био и тренер, јер је, нажалост, са 32 године морао да заврши играчку каријеру због повреде. Наша редакција разговарала је са Ружићем о његовом фудбалском путу, али и тренутној улози у локалном фудбалу, где и даље доприноси стварању нових играча у Пријепољу.
„Прво бих искористио прилику да честитам фудбалском клубу Полимље и управи на уласку у Српску лигу запад. Мислим да је ово велики успех за град и бивше играче, да можемо да гледамо српсколигашки фудбал. Само да се та лига задржи мало дуже, јер Пријепоље заслужује једног српсколигаша. Има градова са много мањим бројем становника који су у Српској лиги, а ми смо заслужили да се задржимо. Фудбал је најбоља споредна ствар на свету, и народ у Пријепољу то препознаје – то је пун погодак за наш град“, започиње Крцко.
Његова фудбалска каријера почела је у основној школи на Колврату, у школи „Владимир Перић Валтер“, која је носила исти назив као и школа у граду. На дан школе, 6. априла, играли су утакмице против вршњака из градске школе.
„Наш професор физичког, Ферид Мезилџић, фантастичан спортиста и човек, спремао нас је месец дана за ту утакмицу. То је увек било ривалство да их победимо. На утакмици је Орси био пун, сви ђаци су дошли да навијају, а ми смо победили 3:1 – ја сам дао два гола. После те утакмице, тренер ФК Полимље, Мемо Кратовић, пришао ми је и позвао ме да почнем да тренирам за клуб. Био сам у чуду и радостан, једва сам спавао од среће. Када сам отишао на стадион, старији играчи су ме фантастично примили. То ми је много значило, и од тада се према млађим играчима увек опходим с поштовањем јер знам колико им такав приступ значи“, присећа се Крцко.
„Када сам почео да тренирам, мислим да сам најмање пута био резерва у историји Полимља. Фантастичну подршку пружао сам старијим играчима, голману Мирсаду Деовићу и Урошу Матовићу, који су ме чували као своје дете. То искуство преносим свима које тренирам и учим их да се тако опходе према млађим играчима“, додаје Небојша.
Један од значајних тренутака био је прелазак са старог стадиона код болнице на нови стадион.
„Прву утакмицу смо играли са Металцем, имао сам 17 година и дао први гол на том стадиону. Био сам поносан јер је Пријепоље дало много играча репрезентативаца, играча Звезде и Партизана, али мислим да ће тај гол остати упамћен као први на новом стадиону“, сећа се Крцко.
Играчку каријеру завршио је са 32 године због повреде колена, током меча против Рудара из Пљеваља.
„Рано сам завршио играчку каријеру, али након неколико година, на наговор професора Драгана Коковића, уписао сам Вишу тренерску школу у Новом Саду. Затим сам отишао у Сарајево на А лиценцу за фудбалске тренере, где сам био један од три из друге државе. Био сам први тренер у Златиборском округу са А лиценцом, и током година добио сам много понуда да водим клубове. Први сам водио ‘Пљевља 98’, а потом и ФК Полимље, три пута, са запаженим резултатима“, наводи Небојша.
Крцко данас води школу фудбала „Микрон“, кроз коју је прошло више десетина талентоване деце, а многи од њих сада играју за омладинске селекције Партизана, Слоге из Пожеге и Младости из Лучана.“„Недостаје нам лига за млађе категорије и адекватни терени. Деца морају да долазе у град да би тренирала, а постојећи терени су често небезбедни. Ипак, мотивација и рад су кључни. Фудбал је најлепша споредна ствар на свету, и желим да млади уживају и буду упорни“, поручује Крцко.
Он се присећа и највећих успеха у каријери: уласка Полимља у Српску лигу 1988. године и победе над Чукаричким, као и освајања медаља на локалним такмичењима.
„Најбоља генерација коју смо имали била је та која је освојила многа признања у српској лиги. Данас учим своје играче да поштују колеге, поштују фудбал и да се баве спортом јер нема лепше ствари од похвале за гол или успех, а све то помаже и развоју личности“, закључује Небојша Ружић.
Крцко је био и остао изванредан фудбалер и тренер, што су нам потврдили Мирсад Деовић, Крцков тренер, и Звонко Шиљак, фудбалер који данас игра за ФК „Полимље“, а Крцко му је био тренер пре много година.
Мирсад Деовић каже да Крцко није био захтеван играч, али кроз смех додаје да је понекад само тражио неколико дана одсуства са посла након што одигра добру утакмицу. Крцко је радио у фирми „Путеви Ужице“, која му је увек излазила у сусрет када је требало да игра, и слободан дан никада није био проблем.
Звонко Шиљак имао је кратку, али јасну поруку о Крцку:
„Не зна се да ли је бољи тренер или бољи човек.“
Такве речи саме по себи говоре више од било каквог додатног коментара.
Кроз деценије посвећености, Небојша „Крцко“ Ружић остаје симбол пријепољског фудбала – као играч, тренер и ментор, чувајући традицију клуба и пружајући младим талентима шансу да остваре своје снове.
Ања Пузовић
