Још увек се може наићи на призоре попут флаша од инфузија и кеса
Своју животну причу са Лима са нама је поделио и Миодраг Шћепановић, звани Миго, страствени риболовац и један од, може се рећи, заштитника наше реке Лим.
Како је текло ваше детињство и како је тада изгледао Лим?
„Бавим се риболовом 62 пуне године. Признаћете, то је више од пола века. Тако да, памтим ову нашу реку из неких времена кад су још увек њеним водама пловили блавани и сплавови, тако се транспортовала грађа из Црне Горе. Дно реке је било поплочано белуцима, као бисерима расутим. Тако смо, као деца, могли да пијемо воду, нисмо морали нигде да идемо. А, та река нам је била све. Јер, у то време сиромашно, послератно, није било никакве забаве, ни телевизије, ничега. Све што смо имали, имали смо ту реку. Зато, знате ону песму која каже да венама Лим тече сваког Пријепољца. Ми се рађамо и умиремо са овом реком у срцу. А, што се саме реке тиче, ми смо били сви упућени некако на њу. Без других садржаја, некако смо од малих ногу малтене пре научили да пливамо, него да ходамо. Од своје пете године сам у риболову. Памтим и то време када су излазила непрегледна јата риба из Дрине. Готово да нисмо смели да се купамо од великих младица“.
Кроз разговор помињете како је Лим могао да „не преживи“ све недаће које су га задесиле, на шта тачно мислите?
„Ето, 62 године ловим рибе, па онда видите о чему се ради. Тако да сам запамтио много тога везаног за ову реку. За реку која је ипак преживела, а толико пута је покушано да буде убијена. Први покушај је био са прављењем бране Потпећ, где је та природна миграција риба из Дрине била прекинута на сасвим неприродан начин. Није била урађена преводница. Ваљада та сиромашна времена па се „клепало“ како се могло само да има струје. И, река је успела да превазиђе то, да преживи. Други покушај убиства реке је био са изградњом фабрике целулозе у Беранама, тадашњем Иванграду. Била је то црна река, изгубила је ону њену смарагдно-зелену боју, по чему је била надалеко препознатљива. Тако смо ми годинама изгубили вољу и за риболовом. Ужасно је било. Мислим да је сваки искрени Пријепољац који воли свој град и ову реку доживео трауму у том периоду. Али, на срећу, и то је прошло и ова река је опет успела да преживи.
Које је Ваше мишљење о квалитету и чистоћи лимске воде, као и о тренутном стању рибљег фонда?
„Најбољи показатељ чистоте једне воде је појава свих главоножаца. Има пуно шкољки, ракова, видри. И, сведоци смо сви, да има доста врста птица. Од патки, гуски, неретко и лабудова, а и норке долазе. Што се рибљег фонда тиче, тренутна ситуација није на завидном нивоу. Памтим дуго и могу то да проценим. Имао сам срећу да кроз такмичења упознам цео регион и воде од Словеније до Македоније. По мом суду, рибљи фонд је смањен утицајем прекомерног излова, поготово зими у зимовницима. У Бистрици је риба, рецимо, сабијена на великој дубини, од 7 до 15 метара, и налази се у слојевима укртложена. Међутим, риболовци сви лове. Онда, ако узмете да је минималан просек улова по ловцу био од 30 до 50 килограма, сматрам да је то превише. Други велики узрок су корморани. То су непрегледна јата која су се задњих деценија појавила код нас и имамо огроман проблем са њима. Лим је релативно мала и плитка река и тешко да може да се бори против корморана. Ми смо покушавали неким акцијама да то регулишемо. Покушаћемо поново неким иницјативама. Ми волимо природу, чим смо на тој води, нисмо против птица. Али, стварно велику штету праве. Међутим, немамо надлежности“.
Како то изгледа ловити на Лиму?
„По мом мишљењу, Лим је једна од најбољих река за риболов, скоро у читавој Европи. Лим има младицу, липљан и пастрмку. Ретко које реке имају све те три врсте риба. И, сву осталу белу рибу, као што су шкобаљи, плотице, мрене, кленови. Тако да је ова река заиста изванредна за риболов. А, последњих година је у јеку и сплаварење што је позитивна ствар. Оно што бих хтео да напоменем, сада је мало боља ситуација по питању отпади која долази Лимом. Мада, још увек можете да наиђете на призоре попут флаша од инфузија и кеса као у хорор филмовима. А такво богатство је нама ова река. Морамо нешто да урадимо у погледу екологије, морамо се едуковати“.
Говорите нам о Вашој школи риболова. Па, како је то текло и зашто сте, ипак, од тога одустали?
„Покушавао и успео сам да организујем Малу школу риболова на отвореном и за 7-8 година сам успео преко 350 деце да обучим тим неким основним техникама риболова, да их склоним испред рачунара, мобилних телефона и да их упознам са природом. Међутим, нисам имао подршку и помоћ од друштва. Уз помоћ пријатеља, успео сам донацијама да сваком том детету обезбедим штап, неку мајицу. Није ту само било питање риболова, него и само посвећивање природи. После сваког завршеног часа у природи, ми бисмо покупили све смеће, и што је наше и што није“.
Ви сте, такође, учесник разних такмичења у риболову. Како то кометаришете?
„Донели смо на стотине пехара и медаља са међународних такмичења овом нашем граду. Заступали смо боје Пријепоља и успели смо да му прославимо име и у тој дисциплини“.
Верица Кијановић
