Svima nadaleko poznat po ulozi malog Milana u filmu „Lepa sela lepo gore“, naš Prijepoljac Admir Šehović otvorio je kofer sećanja i za naš list govorio o nekim drugim vremenima.
Koliko je bilo teško dobiti takvu ulogu kao dečak tog uzrasta među brojnom konkurencijom?
„Sada, kad pogledam s vremenskim razmakom, sigurno je bilo teško dobiti ulogu malog Milana, jer je kroz audiciju prošlo preko dve hiljade dece. Ali kad si mlad, ne razmišljaš o tome. Jednostavno su došli u školu, prošao sam u najuži izbor i trebalo je još nešto da odglumimo. Tu sam sigurno bio dobar čim su me izabrali. U početku mi je bilo super — prvi put sam završio godinu s odličnim uspehom, posle snimanja filma. Sigurno sam imao neku protekciju kod učiteljice. U malom mestu kao što je Prijepolje, bilo je malo naporno, jer kad god bi neko saznao, postavljao bi manje-više ista pitanja: kako su tebe izabrali, koliko si para dobio za ulogu, da li su te namerno stavili da igraš Srbina, jesi li stvarno udario teta Đanu kamenom, je li stvarno poštar pao s bicikla. Nakon premijere u Sava centru nisam film pogledao skoro deset godina, jer sam imao toliki otklon zbog učestalih i uvek istih pitanja“.
Koliko je ta uloga zapravo uticala na dalju kurs tvoga života?
„Sigurno je da mi je taj film obeležio život, jer sam na kraju krajeva upisao glumu upravo zbog te uloge. Mislim, da sada odem na Mesec, ljudi bi rekli: ‘Znaš ko je otišao na Mesec? Pa Admir’ ‘Koji Admir?’ ‘Onaj mali što je udario teta Đanu kamenom!’ ‘Pa što tako ne kažeš, čuj Admir!“
Kako je dalje tekla tvoja karijera?
„Nakon što sam kao dečak glumio u ‘Lepim selima’, odlučio sam da se priključim amaterskom pozorištu u Prijepolju, kod našeg doajena Meše Šendelja-Žaka. Mnogo mi se to dopalo — obišli smo celu Jugoslaviju, a za jednog tinejdžera iz Prijepolja u to vreme, kad nije bilo baš mnogo uslova da se negde ode ili putuje, to su bila prava ‘vrata u svet’. Bio sam oduševljen — upoznavali smo mnogo ljudi, družili se. Tako sam imao priliku da pored filma upoznam pravu glumačku umetnost, a to je pozorište. Siguran sam da su te dve stvari bile razlog zbog kojeg sam kasnije upisao Akademiju scenskih umetnosti u Sarajevu“.
Šta bi izdvojio iz svog glumačkog opusa, koja uloga ti je donela slavu?
„Nakon završene akademije radio sam dosta po regionu. Imao sam tu sreću da sarađujem s velikanima sa prostora bivše Jugoslavije — Draganom Bjelogrlićem, oskarovcem Danisom Tanovićem, Aidom Begić, Goranom Kulenovićem. Nakon svega toga dobio sam veliku priliku da glumim u Netfliksovom filmu ‘iHostage’, reditelja Bobija Boermansa. Film je ostvario veliki uspeh, bio je petnaestak dana najgledaniji u celom svetu, a za dva meseca ga je pogledalo 80 miliona ljudi“.
Ko ti je najveća podrška u svemu što radiš i koliko ti to zapravo znači?
„Mislim da čovek, kao društveno biće, ništa ne može sam. Uvek nam je potreban neko drugi — da odobri, kritikuje, pomogne, usmeri, sabotira. Sve što sam uradio do sada, bilo na poslovnom ili privatnom planu, zaslužni su moji roditelji koji su mi to omogućili, moje sestre i prijatelji. Bili su mi podrška u svemu — da nije bilo njih, ništa od ovoga ne bi bilo“.
Otkrij nam tajnu ovog „posla“. Šta je to što te preporuči za neke dobre uloge?
„Preporuke mnogo znače u mom poslu, ali sve to ide prema zaslugama — u današnjem svetu ništa nije džabe. Svi smo čuli za onu rečenicu: ‘Daj mi milion, napraviću ti dva!’ Ali kako da napraviš prvi milion — e, to ti niko ne zna. Isto tako, u ovom poslu je jako teško dobiti pravu priliku da te ljudi zapaze. Iako čudno zvuči, u svetu filma ima mnogo nepotizma — forsiraju se jedni te isti ljudi, iako ono što rade često nije dobro. Siguran sam da bi mnogi koji nisu dobili priliku uradili mnogo bolje, jer bi se, ako ništa, pripremili i znali da cene priliku. Ako bih morao da izdvojim jednu stvar koja je presudna za uspeh — to je sreća. Što bi rekli u Sarajevu: ‘Ko je srećan, ni u hali nije gladan’.
Je li te udarila „slava u glavu“? Kako se boriš sa popularnošću koju su ti donele važne uloge?
„U poslednje vreme ljudi su počeli da me prepoznaju, ali ne pridajem tome neki veliki značaj kad se desi. Doduše, nisam ni mnogo radio u komercijalnim projektima. Birao sam šta ću da radim, dosta projekata sam i odbio jer nisu imali nikakvu umetničku vrednost. Tako da i nisam neko kome to može da pravi problem. Nedavno sam upoznao neke ljude u noćnom izlasku i pričali smo o serijama i filmovima. Rekli su kako im je odlična serija ‘Kotlina’. Rekao sam im da sam ja glumio u toj seriji. Pitali su me: ‘Šta si ti tamo glumio?’ Rekoh: ‘Glavnu ulogu — Dina’. Ljudi nisu mogli da veruju da sam to ja, jer sam napravio veliku transformaciju — tako da mi je to ustvari bio jedan veliki kompliment“.
Kako su te ljudi prihvatali u srpskim i svetskim gradovma gde si živeo i radio?
„Dodao bih ovim gradovima i Beograd, jer sam često tamo. Prihvataju nas isto kao i sve druge. Ljude delim samo na dobre i loše. Nikada za svojih 39 godina, nigde, zbog tih loših vremena, nisam imao problem. Da li zbog toga što i ja ljude tako gledam — nisam ni ja bio posmatran drugačije. To vreme je iza nas i siguran sam da se nikad više neće ponoviti“.
Zak raj razgovora nam reci nešto o tvom odnosu prema rodnom Prijepolju?
„Prijepolje je moj grad — to je moja oaza mira, sigurna luka. Tu sam rođen, tu su mi prošli školski dani, u tom gradu su mi večni prijatelji i njemu ću se uvek vraćati“.
Priredio glavni i odgovorni urednik Vladimir Babić
