Иако већ три деценије живи и ради на Западу, сликар чији рад одражава снажну повезаност са завичајем, своје слике испуњава призорима Пријепоља, његових улица, мостова и светиња. У разговору за наш лист, Суљо открива како је открио пастел као своју технику, шта га покреће и како види улогу уметности у свету пуном изазова.
Када сте почели да се бавите сликарством и зашто сте изабрали пастел?
„Чини ми се да је сликарство одувек било део мог живота. Још у основној школи сам показивао склоност ка цртању, а имао сам и срећу да ме охрабре дивни наставници и учитељи. Прво су то били једноставни цртежи оловком, потом акварели и темпере у гимназији. Тек на факултету сам открио пастел. Случајно сам у једном атељеу угледао ормар пун шарених креда и био сам фасциниран. Убрзо сам сазнао да су слике које су ме одушевиле настале баш том техником. Данас су и моји ормари пуни пастелних креда.“
Шта Вас највише инспирише када сликате Пријепоље?
„То је мој родни град. Иако сам већ дуго ван њега, Пријепоље ме некако непрестано зове. Његове куће, улице, дворишта, све то је дубоко уписано у моје сећање. Сликам их и тако свако јутро ‘свратим’ на кафу код неког од својих комшија из Иванја или Каћева. Љубав према завичају је усађена у сваког од нас, и што сам даље, жеља да му се вратим је све јача.“
Често на Вашим сликама нема разлике између цркава, џамија, мостова, улица… Шта тиме желите да кажете?
„Ти објекти су много више од архитектуре — они су део нашег идентитета и културе. То су места сусрета, разговора, препознавања. Свако од нас има неко своје место где се први пут заљубио, где се дружио или славио. Све то преносим на платно, јер верујем да је у тим објектима уткано наше заједништво.“
Како Пријепоље утиче на Ваш сликарски израз?
„Ми Пријепољци смо срећници јер смо на раскршћу култура и традиција. Зато волим шаренило, јер је оно симбол живота, радости и разноликости. Сликати, рецимо, манастир у Грчкој или џамију у Истанбулу је лепо, али нема за мене ту емоцију као када сликам Манастир Милешеву или Сопотничке водопаде. Ту се враћају успомене из детињства, излети, пријатељи које више никада нисам видео… Сваки сокак буди емоцију и то се осети у сликању.“
Пастел није уобичајена техника. Шта Вас је привукло баш њему?
„Управо тај изазов. Пастел тражи стрпљење, пажњу и посебан папир. Свака креда је ломљива, све се лако размазује. Али зато кад завршите слику, тај осећај да сте нешто постигли само прстима и кредама је непроцењив.“
Како изгледа процес настанка једне слике?
„Користим храпави папир премазан посебном пастел подлогом. Затим први слојеви — позадина, крупни облици. Боје се наносе кредама и углавном размажу прстима. Сваки следећи слој обликује мотив све јасније. На крају се све фиксира спрејом да се не би размазало. И тако, корак по корак, настане слика.“
Радите и мотиве који приказују православне храмове, крстове, чак и панораме са више верских обележја. Како то доживљавате као муслиман?
„То је моја слика живота. Рођен сам у средини где су различитости природне и саставни део свакодневице. Моје слике су управо доказ да се те различитости могу прожимати и употпуњавати, а не да буду разлог за поделе. Неко у томе види контроверзу, ја видим своју биографију и наше заједничко памћење.“
Јесте ли се некада сусрели са предрасудама због тога?
„Наравно. Али те предрасуде углавном долазе из средина које не познају богатство различитости. Сматрам да су таква друштва сиромашнија, досаднија и затворенија. Моје слике су начин да то разбијем.“
Колико је важно да уметност буде простор толеранције?
„Уметност не сме бити сама себи сврха. Она мора да нас нечему учи, да нас подсети на вредности као што су разумевање и заједништво. Тек тада постиже прави смисао.“
Какве су реакције публике?
„Драго ми је када људи виде и осете оно што сам хтео да пренесем. Посебно јер нисам професионални сликар, нисам завршио Академију већ филологију. Сликарство ми је хоби и не продајем слике — углавном их поклањам. Ако су нечија осећања дотакнута, мени је то довољно.“
Имате ли омиљену слику?
„Свака ми је важна, чак и оне које су само експерименти. Подсећају ме да су за сваки успех потребни љубав, труд и стрпљење.“
Где тренутно можемо видети Ваше слике?
„Немам јавних изложби. Слике су углавном по кућама пријатеља или у мојим фиокама. Можда ћу једног дана направити изложбу, кад довршим идеју да Пријепоље прикажем у ширем контексту. Онда ћу Вас позвати на кафу и шербет.“
Постоји ли део Пријепоља који још нисте насликали?
„Наравно, још сам на почетку.“
Шта бисте поручили младима који желе да се баве уметношћу?
„Не дозволите да вас страх обузме. Времена јесу бурна, али уметност је витални орган нашег друштва и увек ће бити део људског бића. Са мало труда и још више стрпљења, свако може да оствари своје снове.“
Иза пастелних боја Суљових слика стоји дубока љубав према родном крају и људима, али и вера у заједништво и толеранцију. Његове слике су више од уметности — оне су сведочанство успомена, симбол дијалога и подсетник да лепота лежи управо у различитостима које нас спајају.
Ања Пузовић
