Ime Lojd Vesnić možda ne zvuči uobičajeno za naše krajeve, ali za sve koji poznaju ovog skromnog, a uspešnog čoveka, ono je simbol istrajnosti, znatiželje i otvorenosti prema svetu. Rođen u Prijepolju, odrastao u porodici sa osmoro dece, Lojd je već kao dečak pokazivao želju za znanjem koju je negovao zahvaljujući ocu, ljubitelju knjiga i stranih jezika. Od školskih dana u Ljubljani, preko profesionalnog i životnog puta u Italiji, do uspešnog biznismena koji izvozi svoje proizvode na više kontinenata, Lojd Vesnić je primer kako se rad, znanje i otvoren duh isplate, bez obzira na to odakle potičeš.
Imate jako neobično ime za naše krajeve, možete li nam ispričati ko Vam je dao ime i kako je došlo do te ideje da se zovete baš Lojd?
“Moj otac je bio jako zanimlijva osoba, govorio je nekolika jezika i puno je citao. Uprkos tezoj porodicnoj situacji (osmoro dijece i samo on je radio), sjecam se kao dijete, da je jedan dan na biciklu dovezao cetri velika paketa puna knjiga – prakticno kupio je kompletnu biblioteku – i nije cudno da je najvjerovatnije u tim knjigama nasao moje ime. Mislim da se je odnosilo na Edwarda Lloyda ustanovitelja osiguranja brodova. “
Kojim tokom je krenuo Vaš život nakon završetka osnovne škole?
“Po zavrsetku osnovne skole (1973.) nisam imao priliku da se upisem u gimnaziju (popunjen broj) a za zanatsku školu mama je bila protiv. Tako sam iskoristio to što je moj najstarji brat već bio u Ljubljiani i upisao sam srednju Tehnicku-hemijsku školu, koja nije zahtijevala prjemni ispit.”
Kako je na početku izgledao Vaš život u Sloveniji, da li je bilo naporono?
“Sa autobusom sam 1973. Godine krenuo za Ljubljanu i tada je sve počelo. Nastanjen sam bio u internatu u Ljubljiani. Pocetak je bio jako tezak i zbog toga jer sam bio jedini u razredu iz drugih republika tako sam bio primoran jako brzo uciti slovenački a prva predavanja sa ćirilice sam morao preci na latinicu. Posto nisam imao stipendiju a i da bi olakšao mojoj porodici u drugoj godini sam počeo raditi subotom i nedeljom kao knjigovezac u istoj školi. Po zavrsetku srednje hemijske škole sam upisao hemijsko tehnološki fakultet a usput sam i asistirao u laboratorji u srednjoj školi.Studirajući sam upoznao krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih studente iz nesvrstanih zemalija. Većinom su to bili iz Sudana, Alžira, Iraka… sa menom su dolazili i u Prijepolje i ja 1979. sam otišao u Sudan da obiđem prijatelje koji su zavrsili medicinski fakultet u Ljublijani i koji su se vratili u Kartum. Ta putovanja su me jako obogatila a pogotovu što nisam ni znao koliko će mi značiti kasnije.”
Kako je izgledao početak Vašeg života u Italiji?
“Suprugu sam upoznao 1985., ona je rodom iz Italije. U vrijeme Jugoslavije je bilo jako tesko za strance da dobiju dozvolu za rad pogotovu u školstvu. Tako da na kraju pored moje sređene situacije smo se ipak odlucili i 1988. po vjencanju na Ljublijanskom gradu preselili smo se u Italiju. Za mene je to bio veliki šok. Pošto nisu priznavali diplome a i period je bio jako tezak za dobiti bilo kakav posao bio sam primoran da pocnem bilo sta. Tako da sam posle godinu dana uspeo dobiti posao u jednoj fabrici za proizvodnju lakova za namještaj. Posto je to furlanska regija morao sam se prvo naučiti furlansko (po prilično različit od italijanskog jezika) a zatim i italijanski. U to vrijeme žena je radila doktorat u Veneciji a i dobili smo naraštaj. Jakim zalaganjem i studiranjem 1993. sam postao tehnički direktor te iste firme.”
Odlučili ste se nakon toga za pokretanje sopstvenog biznisa, da li je tu bilo poteškoća?
“Sa zeljom da se oprobam u sopstvenom biznisu, 1998. sam ustanovio uz pomoc predstavnika Fiat Iveco fabriku za proizvodnju elektrostatičkih lakova. Razvoj i prodaja je išla jako brzo tako da smo 2004. poceli izvoziti u 12 država medju koijma i Kina. Posao je išao jako dobro do 2008. dok nije nastala financijska kriza svetskih razmera. U tom periodu je bio veliki odliv italijanskih firmi prema istoku pogotovu ka Rumuniji. Kasnije, 2013 sa mlađim bratom smo postali 100% vlasnici te firme i zbog nastale situacije smo preselili jedan deo firme i sedište u Sloveniju. Imajući adekvatne proizvode dosta jednostavno i brzo smo uspijeli nadoknaditi izgubljene poslove. Konstantnim razvojem i inovacijama i na nautickom sektoru uspeli smo napraviti stabilnu poziciju na širem trzistu. Pogotovu se moram zahvaliti periodu kad sam upoznao prijatelje iz “nesvrstanih zemalja” sa koijma i dan danas suradujem i koijma izvozim lakove. “
Nakon penzionisanja, češće ste u Prijepolju, i ćerke dolaze čak i bez Vas?
“Imajuci u vidu da sam se penzionisao prije par godina vrlo rado sam počeo dolaziti malo vise u Prijepolje a moje ćerke nekad imam osjecaj kao da su rođene u Prijepolju jer su toliko vezane da same sijednu u auto i dodju da obiđu familiju.”
Koje je Vaše mišljenje o preduzećima u Prijepolju i generalno u Srbiji?
“I u periodu reorganizacije starih i velikih preduzeća su nestajala i rađala su se nova manja domaća preduzeća. U nekim momentima sam vidijo jako zanimljiv nastanak nove ekonomije i mislim da tu je bila jedna od grešaka da se tim firmama pogotovu u Srbiji nije dao veći značaj i eventualna pomoć države. Subvencije stranim firmama je taj položaj tih jako zanimlijivih domaćih preduzeća dobilo još teži položaj. Baš na tim iskustvima i zapažanjima mislim da nije kasno sa lokalnim raspravama i iznošenjem raznih ideja od lokalnih proizvodnih subijekata kako bi poboljšali nastalu situacjiu. Polozaj gdje je napravljen Lidl me je jako iznenadio (najlepse mijesto u Prijepolju) takve centre obično stavljaju na periferiju grada. Posto Prijepolju fali jedna prava velika mediteranska pijaca koja bi itekako imala koristan uticaj na sve okolne domaće proizvođače i pozicija Lidla bi bila idealna. Okolina Prijepolja je jako bogata sa jestivim travama, bilo bi zanimljivo imati jedan festival jestivih proizvoda u proljece.”
Danas, kao penzioner, Lojd sve češće boravi u rodnom kraju, gde se vraća ne samo on, već i njegove ćerke koje su, kako kaže, gotovo rođene u Prijepolju po tome koliko mu se raduju. Iako daleko, svojim iskustvom, poslovnim uvidima i predlozima, i dalje razmišlja o razvoju svog zavičaja. Njagova priča je inspiracija svima koji žele da uspeju, bilo u Prijepolju, Ljubljani ili Furlaniji. Lojd Vesnić ostaje dokaz da ljudi iz malih mesta mogu ostaviti veliki trag, gde god da ih put odvede.
Priredio: glavni i odgovorni urednik Vladimir Babić
