У подножју планина, унутар малог породичног газдинства, одвија се једна од најинспиративнијих прича о женском предузетништву на селу. Главну улогу има Самира Фазлић, жена од 34 године, мајка, супруга и власница једног од најорганизованијих козарских газдинстава у околини Пријепоља.
Прича почиње стидљиво, негде пред саму пандемију. „Пре короне смо имали тек две-три козе, више ради себе. Али кад је све стало, потражња за здравом храном, нарочито за козјим производима, нагло је порасла. Тада смо одлучили да се озбиљно посветимо козарству. Данас имамо преко сто грла француске алпине – и све је почело од два јарића које су наша деца добила на поклон“, каже Самира.
Француска алпина — не случајан избор
Расу нису бирали, она је буквално стигла у њихово двориште. И уместо да мешају расе, Самира и њена породица су наставили да набављају алпине. „То су невероватно питоме и паметне животиње. Долазе кад их зовемо, не плаше се људи, воле да се мазе, као пси. То много значи када сваки дан проводиш с њима – важно је да имаш контакт.“
Имање породице Фазлић није велико, нити равно, али је уз много труда, подзидања и копања, претворено у функционалан простор који козиама одговара. Преко дана су на испаши, у шуми. „Оне не пасу као овце, већ брсте, љуште кору, трче. Погодова им планински терен, али не подносе добро велике врућине, кише и зиме, иако долазе из хладних алпских предела.“
Природно, здраво, доследно
На газдинству се производе млеко, сир, сурутка – слатка и кисела. Када има вишка, праве и димљени сир, али, како Самира каже, „то се не дешава често – продаја нам иде одлично, имамо сталне муштерије.“
Поред тога, производе и ситу, као и мање количине меда. Али главна звезда овог домаћинства је – сир.
„Сирим искључиво ја. Једна рука, један укус. Муштерије морају знати шта добијају. Наравно, не испадне увек исто – много тога утиче, од исхране коза, времена, сезоне. Али увек се трудим да радим по истом принципу.“
О маркетингу не размишља много. „Реклама од уста до уста је најбоља. Туристи који дођу – враћају се. Све је органско, природно, без додатака. У маркетима не бих могла продавати – тај сир захтева негу, сваког другог дана мора се мењати сурутка. У радњи се не зна када ће се продати, и онда више није оно што треба да буде.“
Породични рад без одмора
На газдинству сви раде. Муж, деца, Самира. „Мужа, храњење, чишћење, грађевински радови, све је то наш посао. Нема дана одмора. Деси се да змија уједе козу, онда терапија, баца се млеко. Свакодневно се нешто дешава.“
Храна за козе је пажљиво бирана. „Дајемо им сено, свежу траву, мало сточног брашна да их намамимо на мужу. Зими добијају црну зоб коју сами сејемо.“
Газдинство је опремљено и посебним просторијама за мужу, а од државе су добили и субвенције – али недовољне. „Када кренеш од нуле, без капитала и простора, субвенције нису довољне. Имамо преко сто грла – све што зарадимо, улажемо. Остале су нам празне руке, али пуно срце.“
Добили су трактор преко програма „Конкурентна пољопривреда“, били међу 16 изабраних, али – и даље све носе сами. „Направили смо и објекат за бале, јер нам више није било исплативо да купујемо најлон сваке године.“
Сви производи – искључиво на кућном прагу
„Имамо муштерије које не могу саме до нас, па им ја уторком и петком носим млеко на кућну адресу. То су углавном старији људи који користе козје млеко у лековите сврхе. Они мени излазе у сусрет куповином, ја њима испоруком.“
Сир не шаље поштом, ни аутобусом. „Дешавало се да траже, али ја не желим да ризикујем. Људи то узимају и за лек, и хоћу да знам да је све у реду. Или директно код мене, или ништа.“
Сарадња са Туристичком организацијом Пријепоље
Иако немају смештај, туризам је такође присутан. Из ТО Пријепоље редовно шаљу туристе код њих на гастро туре, на обостранозавовољство, сарадња је одлична. „Туристи долазе, пробају наше производе, ми их послужимо домаћим хлебом, салатом. Оду задовољни. Не задржавају се дуго, али то време искористимо да представимо све што радимо.“
Њихов нови хит производ је комбинација старог и младог сира са ситом. „Људи се одушеве. Од сите правимо и слатко и кисело сирће. Туристи кажу да никад ништа слично нису пробали.“
Прича о жени која све држи у рукама
Самира је рођена такође на селу али није имала додира са козама и млекарством међутим када се опробала у томе пронашла се сјајно јој иде. Удала се са 18, родила децу, радила разне послове – садили су малине, радила у ресторану, али се пронашла тек када су козе дошле.
„Док сам радила у ресторану, мислима сам била код куће. Сад смо сви заједно. Муж ради до подне, онда се враћа и сви смо на окупу. Свако има свој део посла. Деца нам помажу. И то је најлепше.“
Устаје рано, води децу у школу, враћа се да спреми млеко, сири, обавља кућне обавезе, кува, прави домаће колаче јер деца то воле, а она воли њима да испуни жељу. Нема празног хода. „Када имаш обавезе, не стигнеш ни да се запиташ јеси ли уморан. Знаш да радиш за себе и своју децу.“
Порука младим предузетницама
„Радите. Немојте се бојати. Немојте чекати савршене услове. Рад испуњава, охрабрује, подстиче. Не одвајате се од куће, а ипак стичете. Уче се деца радним навикама, да не буду размажена. Није лако, али вреди.“
Прича о Самири Фазлић није само пољопривредна прича. То је животна лекција, упакована у мирис козјег млека, у тишину шуме где козе брсте, у сваки комад сира који је настао уз рад, посвећеност и љубав. У времену када многи беже из села, када се све чешће чује да „нема живота на селу“, Самира и њена породица својим примером доказују супротно – да има и живота и смисла, и радости, ако се ради срцем и ако се породица држи на окупу.
Њена прича је доказ да жене на селу нису само „помоћ у домаћинству“, већ да могу бити мотор, носиоци визије и главни стубови породичног посла. Она не чека подршку са стране, већ ствара услове, гради од нуле, и истовремено одгаја децу, чува породицу, и производи производе који имају душу.
Док се многи боре да пронађу равнотежу између породице и посла, Самира је ту равнотежу пронашла баш на најједноставнијем месту – у дворишту свог дома. Њена свакодневица није лака, али је испуњена, не зато што је идеална, већ зато што је стварна.
Газдинство Фазлић данас није само фарма, то је место где се чувају вредности, негује породични дух и показује да се и на малом имању, уз труд и љубав, може изградити велико и смислено. За младе жене које траже пут и за све који верују у снагу рада, ово је прича коју вреди запамтити – и следити.
Ања Пузовић
