У старом бабином девојачком сандуку, међу пажљиво сложеним сукњама, прслуцима, чарапама и марамама, Лука Видаковић из Пријепоља чува благо које би, како сам каже, и сами музеји пожелели. Овај двадесетогодишњак већ више од деценије сакупља, израђује и чува делове аутентичне народне ношње из пријепољског краја, свира традиционалне инструменте и на свој начин, неуморно и са страшћу, бори се против заборава.
„Kренуо сам на фолклор у марту 2013. године и ту је све почело. Имао сам своју ношњу и желео сам да пронађем још, нешто ми је баба шила, јер је била шнајдерка, као и њена мајка и бака. Тако сам наследио и таленат и љубав према шивењу. Желео сам да имам своју ношњу, али сам већином налазио женске делове, сукње, мараме, чарапе, и ту се појавила жеља да почнем да сакупљам ношњу, а касније и да је шијем.“
Његова колекција данас броји око 200 оригиналних делова ношње које држи у бабином девојачком сандуку, у ормарима и кутијама, а оно што често користи виси на офингерима. Обишао је многа села, упоређивао разлике с леве и десне обале Лима. „Ношња из Kамене Горе и Ивања уопште није иста, иако се праве од сличних материјала.“
Планира, заједно са другом који се такође бави ношњама, да направи изложбу када допуне колекцију деловима који се тренутно могу наћи само у музејима у Пријепољу и Београду. До сада је израдио близу двадесет хаљетака – и мушких и женских. „Радим са старим материјалима – сукно, конопља, чукно. Шијем ручно, да све остане аутентично, а неке делове и машином коју сам наследио од бабе.“
Лука није ишао у школу за шивење, све је научио сам. Истраживао је, улазио у музејске депое, сликао и прецртавао кројеве. Први одевни предмет који је сашио био је мушки прслук. Од обуће израђује опанке, углавном за личне потребе – најпростије, пријесне опанке од овчије или говеђе коже.
Поред шивења и сакупљања, Лука свира и низ традиционалних инструмената: кланет, двојнице, гусле, фрулу, мокарину, кавал, бубањ. Углавном свира мелодије из свог краја и са њима се такмичи. Прошле године је у Пристојници освојио друго место у категорији изворног свирања. „То такмичење захтева да се свира мелодија из краја и да се носи одговарајућа ношња.“
Kланет је, каже, инструмент јединствен за пријепољски крај. „Свирам га ја и још три другара које сам научио. Имамо оркестар – сестра ми свира бубањ, ми свирамо кланет, и сви смо фолклораши.“
Његова посвећеност донела му је бројне награде – „Од злата јабука“, друго место у Новом Саду за најлепшу ношњу, а захваљујући награди Радио Београда 2 снимио је чак 64 мелодије из нашег краја са кланета, двојница и свирале. Диск са овим снимцима ускоро ће бити објављен и промовисаће се и у Пријепољу.
„Радим веродостојне реплике. Не волим када радионице праве једноставне верзије које немају везе с оригиналом. Наш крај је богат и разнолик. Лева и десна обала Лима имају своје специфичности. На пример, лева обала више гравирира ка Црној Гори – Kамена Гора, Бабине, Јабука – док десна ка Златибору, Прибоју и Босни.“
Женске ношње с леве обале имају чембер – мараму од домаћег платна са ресама – и свилене мараме које су носиле само имућније девојке. Свилене мараме су се позајмљивале, али их је млада морала вратити.
Kошуље су имале специфичне прорезе, јелеци су носили појас, а сукње су углавном биле црне, касније зелене, плаве или бордо. Мушка ношња имала је шајкаче, раније шубаре или фесе, дебеле кошуље од конопље, панталоне војничког кроја „са гушама“, везене чарапе и опанке – обичне или сарачке, који су се носили само у посебним приликама.
„Најстарији део ношње који имам су мушке везене чарапе из села Душманићи – имају 121 годину. Имам јелек из краја 19. века. Имам и око 250 старих фотографија неке сам задржао а неке сам скенирао и вратио власницима. Најстарија је из 1912. године.“
Лука тренутно израђује женску дугу кошуљу са прорезом од пазуха до бока, функција јој још није сасвим позната, претпоставља се да је служила за дојење деце и проветравање.
„Све је кренуло од фолклора, па ношње, па инструменти. Игра се такође разликује, код нас се игра на чврстом стопалу, благо савијеном колену. Пратња је кланет, свирала, двојнице.“
У времену када се традиција често своди на декор или фолклор без корена, Лука Видаковић представља живи доказ да наслеђе може бити и савремено, лично и дубоко смислено. Његов рад није само хоби, већ посвећеност, истрајност и љубав преточена у очување културног идентитета. Док други траже инспирацију у свету, Лука је налази у шапатима тканине, у звуку старих инструмената и у причама скривеним у наборима ношњи. Он не оживљава прошлост, он у њој живи, да би сутра неко имао шта да памти.
Ања Пузовић
