U selu Sopotnica, nedaleko od poznatih sopotničkih vodopada, na imanju Voja Vukašinovića, smešten je ribnjak i seosko domaćinstvo koje nosi naziv „Sopotnica“. Ovo je mesto gde priroda diktira ritam, a duša se odmara, kako kažu mnogi koji su imali prilike da ga posete. Sam domaćin Vojo, uvek nasmejan i spreman za razgovor, dočekuje goste kao prijatelje, a njegov trud i ljubav prema ovom poslu osećaju se u svakom kutku imanja.
„Bez volje za ovaj posao i ljubavi, teško bi dogurao do ovde gde sam sada“, kaže Vojo, koji se posle godina rada u tekstilnoj industriji, odlučio da se posveti ribarstvu.
„Ja sam ovaj ribnjak napravio na svom imanju, ovde sam rođen. Radio sam u tekstilnom kombinatu, i kada sam ostao bez posla, odlučio sam da pokrenem ovu priču. Oduvek me sve vuklo ka ribi, bio sam strastveni ribolovac kao mlađi, znam svaki kamen odavde do Kumanice, 30 godina sam se bavio pecanjem i vrhunsku ribu sam lovio. Lim me odmara i voda generalno, zbog toga sam počeo ovaj posao“, počinje svoju priču Vukašinović.
Domaćinstvo raspolaže sa šest ležajeva, velikom baštom i bazenom. U okviru domaćinstva nalazi se i restoran gde posetioci mogu uživati u ribljim specijalitetima i to je ono što ovo domaćinstvo čini posebnim. Bazeni za ribe zauzimaju površinu od oko 800 kvadratnih metara. Vojo gaji pastrmku u sopstvenom ribnjaku, a zahvaljujući reci Sopotnici, koja pravi idealne uslove za uzgoj ove vrste ribe, specijaliteti imaju jedinstven ukus i prepoznatljivost.
„Imam više vrsta ribe, našu balkansku potočnu pastrmku i kalifornijsku. Razlikuju se po veličini, balkanska potočara je malo deblja, kalifornijska ima crvene peteljke, sporije raste, ali je mnogo bolja od balkanske. Ovde su idealni uslovi za pastrmku, voda u proseku ima 9 stepeni na izvoru, a ja sam odmah ispod izvora, i kada je baš toplo kod mene je temperatura 13 stepeni, dok kada je hladno, spusti se na 5 stepeni“, nastavlja on.
Vojo je ovu priču započeo pre 15 godina. „Prvo sam imao četiri bazena, onda se pročulo za mene i počeli su malo po malo ljudi da dolaze. I onda sam napravio restoranski deo sa par stolova da bi gosti imali gde da sednu, da se posluže ribom i ostalim domaćim proizvodima koje uzgajam.“
Osim ribe, Vojo proizvodi kupine i od njih cedi sok i vino, koje, kako kaže, gosti više traže nego one iz marketa. „Proizvodim i jagode koje rađaju cele godine, šljive, jabuke od kojih pravim rakiju, krompire i ostalo povrće koje koristim za salatu.“ Kasnije je proširio ribnjak, a pre pet godina počeo je i sa pružanjem smeštaja. „Za sada imam dva apartmana sa šest ležajeva, a u pripremi je još 11 ležajeva u tri apartmana i to bi trebalo uskoro da bude gotovo“ navodi Vojo.
Apartmani koji su u funkciji imaju sve neophodno, toalete sa tuš kabinom, TV, krevete, terasu, apsolutno sve što je neophodno za uživanje u prirodi.Posebnu pažnju Vojo je posvetio materijalima.
„Radio sam sa prirodnim materijalima, drvo, kamen i siga su bili osnova za moje vikendice. I unutra i spolja, sve je u tim materijalima. Sporo je išlo, ne može to kao zgrada da se napravi za godinu, dve, već treba dosta više vremena. Ja sam sve sam smišljao pa dovodio majstore i objašnjavao im svoje ideje, a oni su ih sprovodili u dela kad god je to bilo moguće. Kada nije, ja sam poslušao njih jer su ipak oni majstori i znaju kako sve treba. To nije do novca uopšte, iako me sve mnogo više koštalo upravo zbog lošeg puta i nemogućnosti dostavljanja materijala do mene. To je do strpljenja i ideja jer na ovakvom prostoru svaka sitnica mora da se isplanira da bi sve funkcionisalo“ zaključio je on.
Danas mu je, kako kaže, lakše. „Kada imaš više prostora za smeštaj, možeš i osoblje da smestiš tu da borave tokom leta, da bi mušterijama bili dostupni tokom celog dana, za pripremanje obroka i sređivanje smeštaja, jer gosti budu stacionirani kod mene, ali tokom dana odlaze do Sopotnice, Zlatara, Jadovnika, Kamene Gore, i potrebno je da neko bude prisutan 24 sata“.
U podrumu stare kuće je osposobio kuhinju za restoran, a takođe postoji napolju roštilj i kada gosti dođu, postoji i mogućnost da se opuste uz zvuke vode i da gledaju kako se priprema riba baš za njih, što je poseban doživljaj, posebno za goste sa strane koji nemaju priliku u svom kraju da vide tako nešto.
„Svakodnevno nam dolaze gosti iz cele Srbije, iz Novog Sada, Beograda, Subotice, a i iz gradova bliže nama. Posećuju nas i Poljaci, Mađari, Slovaci, Rusi. Ja se zezam sa njima, u Beogradu samo trubite, a ovde ne umete na uskom putu da se mimoiđete.“
Loš put je, priznaje, najveći problem. „Put do mene je jako loš, i to mi pravi najveći problem, i gosti se žale, i ja sam se žalio u opštini, ali nažalost još uvek ništa nisam mogao da uradim.“
U radu mu pomažu supruga, ćerke, a često angažuje i nekoliko komšija iz sela. „Komšinica Dragana svaki dan leti dolazi jer kada krene lepo vreme, svaki dan leti ima turista koji dolaze“ kaže Vukašinović.
„Sada više radim na smeštaju, da ga završim što pre, jer dok je bio post morao sam da se baziram na ribu, i onda sam smeštaj zapostavio. Sada punom parom radim na smeštaju. Najteže je bilo prepraviti staru kuću, donji deo sam prepravio, ostao mi je još gornji i to ću uraditi prvom prilikom.Smeštaj radim nešto svojim sredstvima, nešto putem projekata, konkurisao sam i dobio. Ministarsvo daje 90% sredstava, ja ostalih 10%. Projekat sam pisao ja, a inženjer mi je radio idejni projekat, Mersudin Delendžić. Nas troje iz Prijepolja smo dobili projekte. Od opštine, povremeno dobije subvencije. Ove godine nisam stigao zbog posla oko ribe tokom posta da predam zato nisam dobio“ priča Vojo.
Vojo se trudi da celu priču dovede na najviši mogući nivo, što se tiče ribnjaka i smeštaja, ali ako pitate ljude koji su već bili tamo, već je sve na maksimalnom nivou. Porodični posao, rađen s pažnjom i predanošću, prepoznat je daleko izvan granica Sopotnice.
A Vojo? On samo skromno slegne ramenima i kaže: „Volja je najvažnija. Da nije bilo nje, ne bih ništa od ovoga uradio”.
Anja Puzović
