Уредник у време одговорних оснивача
Сећања Ибрахима Аличковића – уредника „Гласа Полимља“ 1985-1989 године
За главног и одговорног уредника листа „Глас Полимља“ изабран сам у априлу 1985. године, након спроведеног конкурса. До тада, након завршеног факултета радио сам у Радио Полимљу. Иначе, од маја 1979. године лист и радио функционисали су у заједничкој радиодифузној новинско-издавачкој кући „Глас Полимља“ са две редакције. За уредника сам изабран доста млад, у тридесетој години живота. Наследио сам старијег колегу Драгољуба Малешића, који је у претходном периоду профилисао редакцију. У времену када сам изабран за уредника, оснивач овог гласила био је Социјалистички сазвез радног народа. О свему, Савез комуниста, односно Комитет, желео је да се пита као и општина. Више од половине потребних финансијских средстава за функционисање обезбеђивао је оснивач, односно Општина путем доприноса за јавно информисање. Тих година, када сам уређивао лист, био је још увек велики утицај култа револуције, партије и Тита. Наравно, у свему томе требало је припремати новине које ће се допасти читаоцу, задовољити захтеве оснивача по питању уређивачке политике, не огрешити се о постулате новинарства по питању откривања истине али и жеље колега да направе добар текст, да се афирмишу. Некад се у томе успевало, а некада не. Период када сам уређивао новине било је време одговорних оснивача у обезбеђивању материјалних претпоставки, али су они истовремено инсистирали да новине сваког петка морају бити на киосцима ујутро у 6 часова, када је радничка класа кретала на посао. Функционисала је добро претплатничка мрежа и лист се читао од Триглава до Ђевђелије али и у иностранству, Немачкој, Америци, Аустралији…
У то време лист је сјајно графички обликовао Милан Несторовић, талентовани технички уредник, који је, нажалост, прерано и трагично изгубио живот у саобраћајној несрећи. Културна рубрика је такође била успешна, коју је припремао Милан Цмиљановић, али и све друге рубрике, као што су: привредна, политичка, спортска, људи и догађаји које су истовремено осликавале и њихове ауторе, али су биле и у функцији да заинтересују читаоца и открију му нешто ново и занимљиво.
Период када сам уређивао новине остаће упамћен и по томе што сам инсистирао на такозваној „носећој“, односно ударној теми броја. У то време месецима и годинама писали смо о горућим еколошким темама као што су загађивање Лима од стране фабрике Целулозе из Иванграда, данашњих Берана, али и о томе шта би Пријепољу донело отварање рудника бакра на Чадињу.
Лист је имао добру сарадничку мрежу, а своје текстове су некада објављивали и врсни интелектуалци, попут Драгише Радовића, Јована Љуштановића и других. Неколико месеци пре истека мандата, почетком 1989. године поднео сам оставку јер сам једноставно био на другој страни од анти-бирократске револуције народа, која на жалост није мимоишла ни Пријепоље. Али, као што знамо, није донело много добра на ширим просторима. У годинама које су следиле радио сам као новинар у листу и радију све до 2011. године, када сам у Дому културе Пријепоље запослен на месту уредника програма. Колика је одговорност за јавну реч и објављену или необјављену информацију – тему, где сам вероватно као млад уредник можда и ја грешио, можда је најбољи пример да сам са већином колега у „Полимљу“ касних деведесетих прошлог века штрајковао због необјављених прилога и понашања тадашње уреднице Слађане Марковић. На крају, уз овај завидан јубилеј новинарства у Пријепољу вама садашњим члановима Редакције и уредницима „Полимља“ желим да опстанете у овој прилично неравноправној борби за преживљавање „Полимља“ које траје деценијама.
Ибрахим Аличковић
