За развој спорта у Пријепољу треба бити довољно луд и упоран
Као што је већ речено, ова рубрика служи за представљање људи који су срцем, делом или коренима везани за наше Пријепоље али више не живе у њему. Овога пута избор је пао на истакнутог спортисту признатог и познатог у Србији и у свету – рукометног репрезентативца Србије Миљана Пушицу.
„Ја сам Миљан Пушица из Пријепоља. Своју рукометну каријеру сам започео у Пријепољу. Моја велика жеља да напредујем ме одвела из родног града када сам имао неких 17 година. Мој рукометни пут је ишао преко Лазаревца, Београда, Новог Сада у Србији, а потом и Пољске и Немачке. Тај пут ме и вратио назад у Србију, тачно онако како сам раније и замишљао. Дугогодишњи сам репрезентативац Србије у рукомету, где сам имао среће да учествујем у неколико великих првенстава, што светских што европских“ започиње своју причу за наш лист Миљан Пушица, репрезентативац Србије у рукомету.
О родном Пријепољу има много тога да каже, али посебно издваја јачину осећаја који има према родном граду.
„Јако сам везан за Пријепоље, то сам понављао пар пута. Мој осећај када сам у Пријепољу је сасвим другачији од било чега што сам доживео у свим градовима у којима сам живео. А, много сам их променио. Та веза ми ствара доста емотивних проблема, али исто тако не желим да се решим тог осећаја“, објашњава Пушица.
Као један од посебних догађаја везаних за родни град истакао је своју последњу утакмицу одиграну у граду на Лиму.
„Моја последња утакмица одиграна у Пријепољу била је на МОСИ играма, чини ми се 2012. године. Финале које смо на крају изгубили пред пуним трибинама Пријепољске гимназије је стварно незаборавно искуство. Пре свега нисам очекивао толико гледалаца, али сам после утакмице сазнао да је још минимум толико људи остало испред хале јер више није било места. Људи у Пријепољу имају осећај за спорт, воле спорт, само је потребно да дође неко довољно луд и упоран да то све изгура на прави начин и понуди Пријепољу нешто озбиљније“, закључио је Миљан.

Пушица је истакао да где год био, увек је га је нешто везивало за родни град и никада није могао да „побегне“ од сећања и осећања која га везују за овај град.
„Занимљиво је да су ме кроз каријеру увек пратили Пријепољци, или неко из околине. У Лазаревцу ме је дочекао Пријепољац Мишко Дробњак. У „Звезди“ Ненад Перуничић из Пљеваља. У „Војводини“ Ђорђе Ћирковић из Нове Вароши, у Немачкој Александар Свитлица из Пријепоља. Тако да, иако сам некада помишљао да се одаљим од Пријепоља, нисам могао. Пријепоље има душу. Град поштовања. Моја порука је да тако треба и остане“, истакао је Миљан.
А, како он види могућности развоја спорта у Пријепољу?
„Наш град има много способниих људи који би могли да предложе одређене идеје и стратегије за развој спорта. Изузетно је важно препознати их, бити поштен и стати иза њих и њихових пројеката. Спорт у нашем граду могу да унапреде људи који имају искрену љубав према спорту, и само према спорту. Улагање у Пријепољски спорт може бити колико год ми желимо, али ако људи задужени за спорт не направе озбиљну стратегију и не ставе спорт испред свих интереса, заостајаћемо много иза осталих општина. Пријепољски спорт нема пуно екипа у већим ранговима такмичења, што нема везе са величином града. Имамо примере малих градова који имају екипе у највишим ранговима. Тако да мислим да ту има доста простора за напредак“, закључио је он.
О плановима за „после“ говорио је са задршком.
„Питање ,,шта после каријере,, је питање свих питања за спортисте. Ми буквално крећемо нови живот са неких 34-36 година. Тако да је изузетно тешко пронаћи се у некој другој сфери живота. Ја лично планирам да останем делимично у спорту, али и да покушам да се пронађем у неким другим пословим. Видећемо, биће свакако занимљиво“, напоменуо је Миљан.
Приредио: главни и одговорни уредник Владимир Бабић