Od Vakufa do Šarampova ložila se vatra, kazan za pekmez “šetao” od avlije do avlije kako bi se u njemu krčkale tek ubrane šljive, a za vreme dugog komšijskog “tretmana” širio se gradom zanosni miris nenadmašnog pekmeza
Pekmeza, onog crnog, gustog, setim se uvek kad krenu jutarnje magle, đaci se naviknu na školu, a rani sumrak počne se hvatati već oko sedam sati. Valjda zato jer je to bilo vreme kada su se otvarale prve tegle što su uredno bile posložene u špajzu moje kuće. U stvari, celo moje detinjstvo obeležio je taj miris pekmeza koji se širio avlijom, a moja divna nana Magbula bi umela sve to da orgnizuje tako da su svi imali zaduženja, niko se ne bi dosađivao već je nastajala neopisiva radost koja se širila mojim Šećer sokakom, pa sve dole do Lima, dokle nam se pružala bašča.
Taj veliki kazan za pekmez nije imao svako ali moj đedo Zaimaga je sve to umeo da sačuva, baš kao i mangal, bakrač i šiš za kafu i đugume, testije, ibrike, sahane, demirli tepsije…Sećam se da su mnogi dolazili da se “prijave” za “iznajmljivanje” tog kazana kako se ne bi odocnilo sa pekmezom, a moj pedantni đedo, predratni trgovac, plajvazom beležio “red” za iznajmljivanje u magazi sve na zidu krečom okrečenim. Iz Zaluga, sa đedovog ogromnog imanja, stizale su šljive, kakvih je bilo i u mnogim prijepoljskim avlijama, a kakvih više nema. Ni šljiva, ni avlija. I onda bi se naložila vatra, pucketala bi u dnu avlije, šljivama bi se vadile košpice, što beše zahmetli posao, šećerilo se i sve se to ubacivalo u taj veliki kazan, kuhalo, mešalo naizmenično velikom drvenom varjačom satima, dok se sve dobro ne ukuha. Ja pamtim onaj “klokot”, stalno upozoravanje da se ne približim previše jer je iz kazana znalo i da “šprica” , pamtim boju koja iz crvene prelazi u teget. I miris i ukus… Pekmez je bio nezaobilazan na trpezama. Mazao se na vruć hleb iz pekare, mešao se sa mladim kajmakom ili mlekom, spremale se štrudle, jeo se uz kuhani ili pečeni krompir, s njim su se punile nenadmašne mamine buhtle, mazao po palačinkama…Uvek mi je bilo žao što niko nije zabeležio na fotografiji te trenutke u mnoštvu iz porodičnog albuma koji čuva sećanja na Prijepolje i Prijepoljce…
I onda ta fotografija…Iz komšiluka, jer mi komšiluk beše od Velike džamije do Crkve, pa cela mahala što se spuštala dole do Lima, do Podvaroši, što bi sad rekli, a mi smo govorilo “do keja”. Iz moje bašte se moglo sići i kroz kapidžik ili mala vrata, ući u te brojne bašte mahom Čičića. I tako ta fotografija…U sredini čuvena Strina , kako je zvao i znao ceo komšiluk. Rečita, okretna, duhovita. Kako se “stvarno” zvala… Morala sam da se konsultujem sa “komšilukom”, a Dženita Čičić, “devojčurak s kašikom” na fotografiji, pomaže mi oko imena jer je i fotografija snimljena u njenoj nekadašnjoj porodičnoj bašti, a ona pokraj svoje nane Hasene…Krčka se pekmez, a Strina, Nesiba Čičić, ko prava šefica sa velikom varjačom “pozira” i ko da čujem kako zasmejava rodbinu i komšije, a ponajviše decu koja bi se radoznalo skupljala oko kazana. Mnoga lica koja pamtim, koja još viđam svakodnevno, Uma koja se ne menja , ali i lica koja pamtim iako ih odavno više nema…Šehmujovke, Rovčanke, Boškovićke…To se zvalo komšiluk. A komšiluk je značilo: prisnost, druženje, “upadanje” na kahvu, trknuti da se nešto ponese ili donese… I nekako baš na sve to podseća taj pekmez od šljiva koji se satima krčkao po prijepoljskim avlijama, a svaki špajz bio pun tegli što su se zatvarale celofanom i redale na gornju policu, da deca ne mogu dohvatiti, baš kao i slatko od šljiva koje beše baš zahmetli praviti ali čiji ukus ništa nije moglo nadmašiti…Prijepoljski komšiluk, male tajne malih komšijskih majstora, da od šljiva preve poslasticu, da šire miris i ukus koji se nosi sa sobom…I radost, bliskost, smeh, jednostavnost…Kakvih više nema. Nije se zvalo tako ali beše to istinski “brend” Prijepolja, a posebno Prijepoljki.
Indira Hadžagić