Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine Srbije 19.oktobra 1949.godine Prijepolje je proglašeno GRADOM. Ma šta to značilo tada, a posebno sada.
U savremenom smislu, Prijepolje je grad svega 75 godina. Mnogo toga čini grad onim što on jeste. Grad je urbana celina, jasno definisana, sa odlikama urbanog načina života koji ima svoje specifičnosti. Pa, ipak, svaki pojedinac na svoj način doživljava grad u kome živi. Zato je i Prijepolje grad onoliko koliko su pojedinci u njemu autentični građanin.
Zaista, šta je grad? Svakako, jedna dovoljno složena veličanstvena tvorevina da je različito definiše svaki korisnik grada. Za ekonomistu, grad je mašina za pravljenje profita. Za urbanog planera, grad je „problem“ koji treba racionalno rešiti. Za političara, grad je koncentracija uticaja i moći. Za arhitektu, grad je platno za projektovanje. Za rođaka sa sela, grad je samo preglasna saobraćajna gužva. Ipak, sve je to pristrasno i parcijalno. Grad je pre svega zajednica ljudi i to ljudi koji se kreativno susreću, razgovaraju i razmenjuju ideje i mišljenja. Iz tog amalgama ideja nastaje to „nešto“ atraktivno i privlačno što zovemo gradom. Zašto je toliko privlačno to nešto što se zove grad? Sociolog(i novinar)Robert Park je rekao da postoje samo dve vrste ljudi:oni koji žive u gradu i oni koji JOŠ ne žive u gradu. Zato grad nije problem, on je rešenje. Grad se gradi izgradnjom malih gradskih zajednica, a ne njihovim čupanjem, iskorenjivanjem u ime-projekta, koji tako gordo ali isprazno zvuči. Zato još jednom:grad su ljudi koji se susreću i razgovaraju u kontekstu jednog finog urbanog tkanja.Grad su ulice, ćošak, klupa ispred zgrade, ulični prodavac, lokalni piljar, kafana, frizer, krojač, parkić, cvetna rondela, ulična svetiljka na uglu, drvored. Dakle, ljudi daju svaku sadržinu i smisao gradu u kome žive. Ljubav koju žitelji grada osećaju prema svom gradu, čini grad lepim. Ljubav gradi osećaj za estetiku koja se uči i neguje. Zato se kultivisano i razlikuje od nekultivisanog i zato je kulturološki jaz veoma teško „preskočiti“. Briga i pažnja čine grad prijatnim. Običaji, nepisana pravila koja se prenose kućnim vaspitanjem, način ophođenja, čine grad specifičnim, a njegove građane pristojnim gradskim ljudima.
Drug koji je bio veoma uticajan u vreme kada je Prijepolje proglašeno gradom ovako je napisao:“Nepismen, sklon predrasudama i praznoverju, narod našeg kraja ostao je inertan i nepokretan, nepoverljiv u sve. Mnogo smo zakasnili. Počinjemo tamo gde su mnogi kulturni narodi bili pre 50 ili 100 godina. Stićićemo ih jednog dana“. Pisano je to u vreme kada se samo želelo da Prijepolje postane „pravi grad“ a nije se znalo kako bi to moglo najbrže da se ostvari. Od nečega se, dakle, moralo početi, pa se počelo od glavne ulice, da nestane rupčaga i blata, tako da je Prijepolje dobilo kocku, kao pravi evropski gradovi koji su je imali barem 50 godina ranije. Ali, ti gradovi, za razliku od Prijepolja, čuvaju svoje najatraktivnije delove grada, prepune istorije, pa neće kocku ukloniti čim budu čuli za asfalt. A onda stigla i ulična svetla. Zvali je „gradska sunca“. Eto, 75 godina kasnije, glavna ulica ovoga grada liči na oronuli metež, pohaban, razdefinisan i prikladan samo za utovar-istovar. I ljudi i robe. Kratko zadržavanje, pa pustoš. Glavna ulica, do koje svaki grad posebno drži i po kojoj se prepoznaje, uvek je i priča o trajanju, o vremenu koje je proticalo i donosilo kroz istoriju napredak. Tako je i prijepoljska glavna ulica imala svoju priču koju su čuvale radnje i dućani zanatlija raznih zanimanja. Bili su svedoci vremena. A kada je Prijepolje proglašeno gradom, pre 75 godina, zvanično su bile registrovane zanatske radnje: opančarske, obućarske, kovačke, berberske, pekarske, stolarske, automehaničarske, mesarske, bravarske, leblebdžijske, grnčarske, poslastičarske, fotografske, kujundžijske, bojadžijske. S godinama, ta vrsta prepoznatljivosti je nestala. Odmah pošto je Prijepolje proglašeno gradom tog 19.oktobra, počelo je renoviraje istorijskih spomenika. Popravljen je sat na Sahat kuli. Počela je izgradnja Parka heroja, izgradnja jedinstvenog Spomen-obeležja „4.decembar“. Konsultuju se najbolji stručnjaci, svoj doprinos daju ugledni vajari, arhitekte, etnolozi, malobrojni „pismeni“ ljudi. Etnolog poreklom iz Prijepolja Rabija Hasanbegović predlaže koje stare kuće u gradu sačuvati i kako ih treba zaštititi jer predstavljaju najlepše primere gradske arhitekture i načina života kroz istoriju ovog grada. Piše ona o pojedinim kućama koje tada još imaju avlije, kapidžike, izvanredna izrezbarena ulazna vrata sa halkama, hamandžike, doksate, kamerije. Predlaže ugledni etnolog da se neke stave pod zaštitu države, restauriraju, da se sačuvaju čardaci i konaci, retki primerci hanova i karavan-saraja. Ali, nisu tako Prijepolje videli novi graditelji. Upravo je sve to porušeno, da trag ne ostane. Gradilo se novo. „Vrsnik“ grada postalo je Autotransportno preduzeće. Imala dva autobusa i dve linije. Posle se gotovo „avanturistički“ putovalo do Beograda, Sarajeva ili Skoplja, a šoferi su bili najpopularniji i najupućeniji ljudi. Svi su jedno vreme hteli da budu šoferi, da obuku one kožne jakne, da budu „dase“, pa da „obilaze svet“ i donose priče i habere u grad koje su Prijepoljci slušali do sitnih sati po kafanama. Prijepolje je imalo i svoju autobusku stanicu. Bilo je grad. Eto, 75 godina kasnije, nema ni svojih autobusa, ni autobuske stanice. Ali ima kamione. Tamo gde su polja kraj Lima bila koja su mogla hraniti Prijepolje zdravom, autohtonom hranom, gde se sadilo i bralo, sada su parkirališta za kampione. Na glavnoj ulici, Prijepolje čim je proglašeno gradom izgradilo kako dolikuje i hotel i Omladinski dom. Otvorena savremena non-stop prodavnica koja je jedina imala savremenu kasu. I bioskop izgradili na glavnoj ulici jer se tako potvrđivalo da se grad zaista gradom nazvati može. I Gradska čitaonica je bila na glavnoj ulici u gradu. Onda su počele da se grade i male tipske zgrade. Prijepolje je dugo bilo primer te „tople“ arhitekture, pa se vodilo računa čak i o tome u koju boju treba krečiti fasade. Prvo je to bila samo bela, a posle je promovisana „trula višnja“. Pa izgrađena nova škola, pa obaloutvrda, pa vodovod, pa kanalizacija …Prijepolje je „baštinilo“ i neke lepe navike koje su se prenosile kad kasaba i varošica beše, a to je javna čistoća. Ljudi su vodili računa da ispred vrata počiste, da održavaju, da pometu. I grad je umeo to da „nametne“ novim građanima. Grad.
I da ovu, pomalo rođendansku priču o Prijepolju koje je pre 75 godina proglašeno gradom, završimo sentencama iz romana Meše Selimovića:“Sve ima vrijeme. Vrijeme kad se gradi i kad se razvaljuje. Vrijeme kad se čuva i vrijeme kad se baca. Vrijeme kad se dere i vrijeme kad se sašiva. Vrijeme kad se muči i vrijeme kad se govori. A grad je uvučen u sebe. Pritisnulo ga hiljadu muka. Volio sam ga, sve sam volio u njemu, a sada ga više ne poznajem. Krije se, ćuti. A možda se i ja krijem i ćutim pred njim, nemamo povjerenja ili nemamo šta da kažemo jedan drugome. Nešto je stalo između nas i sputalo nas da se radujemo. Ni ja ni on nismo ono što smo bili. Sad smo čekanje.“
Indira Hadžagić
