Општина Пријепоље је била једна од првих у Србији која је пре 20 година добила велику америчку донацију за уређење главне градске улице, зарад унапређеног пословања. Звало се то „Business improvement district“. Неки градови су изградили тргове, пешачке зоне и заиста унапредили комплетан амбијент „срца“ града. У свету пословања рекло би се да су добро дефинисали циљеве. Пријепоље је свом пројекту дало назив Пословна зона Стара чаршија. После две деценије шта је остало?
Један од кључних аспеката унапређења пословања је постављање ефикасних циљева. Циљеви могу да пруже јасну слику о томе где желимо да будемо у будућности и могу да помогну да се дефинишу конкретне акције које су потребне да се то постигне. Да би били ефикасни, они морају бити јасно дефинисани, мерљиви, достижни, релевантни, реални. Финансијско планирање је кључни аспект сваког пословања и обухвата: повећање прихода, смањење трошкова, побољшање профитабилности. Тако је у свету бизниса све дефинсано и јасно. За општину је важно да улагање, односно свака инвестиција доприноси побољшању квалитета живота грађана што ће их определити да у тој средини граде своју будућност и сами доприносе њеном развоју. Сви постављени циљеви треба да буду у складу са дугорочном стратегијом и визијом. На пример, ако је дугорочни план да се постане лидер у одрживости, финансијски циљ може укључивати инвестиције у зелене технологије или пројекте. Но, често шанса да се дође до средстава за улагање у унапређење животног окружења долази „изненада“, често се укључује у неке програме, а да се нема довољно ни идеја, ни пројеката, што је најчешће у општинама које су неразвијене, девастиране, које вапе за било каквим инвестицијама и донацијама. Пријепоље припада том кругу општина. Наиме,пре скоро две деценије нова општинска власт добила је шансу за прва велика улагања у инфраструктуру у центру града после осамдесетих година прошлог века.
Америчка развојна агенција и невладина организација Mercy corps обезбедили су средства за унапређење амбијента за пословање у првих шест општина у Србији, међу којима је било и Пријепоље. Звало се то „Зона унапређеног пословања“ или БИД зона(Business improvement district), а ми смо пројекту дали још и назив Пословна зона „Стара чаршија“. Вредност грађевинских радова требало је да износи 11 милиона и 650 хиљада динара. Од тог износа, Mercy corps је донирао 7милиона и 150 хиљада динара да се поплочају тротоари , унапреди расвета, додају урбани мобилијари. Многи су веровали да ће Пријепоље коначно добити пешачку зону, да „Валтеровом“ неће пролазити аутомобили, да ће се вратити амбијент корзоа, подстакнути занатство, изградња или реконструкција типских дућана, малих продавница, оживети Градска кафана и њена тераса, дотерати давно запуштене фасаде зграда, пренаменити неки од заштићених објеката… Прецизније, суштина пројекта је била „избор најатрактивније локације у граду која би била осмишљена и уређена тако да заиста представља зону унапређеног пословања. У сарадњи са локалном влашћу одабран је део главне улице од Музеја до Поште који ће бити уређен по посебном пројекту. То је подразумевало наглашено уређење дела ове улице, обнову фасада и других садржаја који би, потом, били далеко атрактивнији за пословање, што би локалној самоуправи дало повод за посебно рангирање тог дела града а то значи да би локалне таксе биле веће за пословни простор у тој зони“. Одржавани су састанци са малим привредницима, „начињено“ и удружење, изаберан менаџер и канцелатрија. И заставу је „удружење“ сашило.
Уследили су радови на реконструкцији улице, скинути су камени ивичњаци, постављени „модерни“, тротоари су добили гранитне „плоче“, рупе на коловозу су „пресвучене“ новим слојем асфалта. Мало се и проширила „зона“ због специфичних захтева тадашњих на власти, па су и радови коштали 16 милиона динара. Најављена је измена режима саобраћаја. У децембру 2006.године, у присуству грађана, представника америчких организација, амбасадора Америке у Србији, пресецањем црвене врпце, отворена је Зона унапређеног пословања. Била велика свечаност. Говорило се, свирало се и певало. Потписан и Споразум између општине и Удружења грађана пословне зоне “Стара чаршија”. Тим споразумом је регулисан начин функционисања и сарадња локалне самоуправе са Удружењем. Већ у фебруару 2007. године донет је нови режим саобраћаја од стране локалне самоуправе. Тим режимом је одређено да је забрањено паркирање возила од Градске кафане до Поште, као и свако заустављање. Такође је забрањено паркирање и заустављање возила у Улици „Бранка Радичевића“ (код Комуналног предузећа) јер је та неусловна улица постала двосмерна. Набавна возила и возила за изношење смећа планирано је том одлуком да у овом делу улице своје послове обављају од 6 до 9 и од 15 и 30 до 17 сати”. Чинило се да „мењамо“ курс и навике. Чинило се да град добија заиста нови лик у складу са модерним тенденцијама.
КАД ОНО МЕЂУТИМ…
После само три године од постављања, гранитне плоче на тротоарима главне пријепољске улице су попуцале, па су замењене новим. За ову санацију, која је у првој фази обухватила само један тротоар, односно леву страну Пословне зоне „Стара чаршија“ из општинског буџета издвојено је 2.850.000 динара. Нико није поштовао никакав режим саобраћаја. Паркирао се и паркира се ко где хоће и кад хоће. Камиони су најахивали на тротоаре како им се то допадне. Нико их није спречио, нико није онемогућио бахатост. Пуцале су гранитне плоче ко стакло. У корпе за смеће које су постављене на канделабрима тек да грађани док шетају баце ситне отпатке, из оближњих продавница бацао се груби отпад. О грађевинским, пак, подухватима у Зони унапређеног пословања говорили су одборници Скупштине општине, називајући то”урбанистичким наказама које ничу пред нашим очима”, па је чак постављено и питање – да ли “за ове наказе надлежна служба Општинске управе издаје потребне дозволе”? А очигледно је да се оно “стара чаршија” може схватити само у веома ироничном контексту јер осим три или четири објекта изграђена у духу “старе чаршије” осамдесетих година, од те идеја није остало ништа. Тако је то било “ономад”. Од тога “ономад” па до данас Зона унапређеног пословања је заборављена.
Наиме, за две протекле деценије само је један објекат изграђен, у складу са оним што је зацртано планом уређења Зоне унапређеног пословања. Обновљена је и Градска кућа, односно зграда Општинске управе која је деценијама била ругло. Међутим, у срцу Зоне унапређеног половања двадесет година је највећи јавни паркинг, који се користи потпуно „дивље“, није дефинисан, нити уређен, па је ту несносна прашина, а чим падне киша у срцу града је блато и каљуга које аутомобили „разносе“ дуж целе Зоне унапређеног пословања. Tек постављени и скупо плаћени канделабри, замењени су новим, увођењем савремене, јефтиније лед јавне расвете, што је било и једино улагање у овом делу града. Истина је да су они који су имали објекте, дуго плаћали веће „дажбине“ јер се налазе у „Зони“. Могуће да су они то сматрали „зоном сумрака“. Кад погледате главну пријепољску улицу можете много тога да “испричате” о граду, њеним житељима, представницима “народа” на местима где се одлучује и руководи, стручним службама. Зона унапређеног пасловања или Пословна зона „Стара чаршија“ данас: ни једно возило, нити пешак, не може њоме проћи нормално, колоне непрописно паркираних аутомобиле, доставна возила, ружни дотрајали остаци клупа, нигде корпи за смеће, нигде “амбијентa” само хаос. Ни једна фасада, ни једне зграде није за две деценије обновљена, чак и ако то захтевају званична акта и одлуке од станара и власника. Тако је Пословна зона „Стара чаршија“ у центру града једне девастиране општине, пример изостанка односа према урбанитету. Занемаривање, игнорисање, што због незнања и недостатка елементарне културе живљења, што због потпуне индолентности јер “коме треба та улица” кад служи само “за опошљавање”? Вероватно нигде, чак ни у најгорим селендрама, главна улица не изгледа као у Пријепољу. Ретки архитектонски бисери пропадају на очиглед свих. Најтрагичнији пример је кућа Хаџи-Петровића (1885.година) која има третман „заштићеног културног добра“. О овом архитектонском бисеру писали су значајни и угледни стручњаци, као о „посебном, врло изразитом примеру старе варошке архитектуре, врло особене јер спољна отворена степеништа, па и саме балустраде, сасвим одређено подсећају на Медитеран. Тако се динарска планинска натмуреност вароши оплеменила благим дахом мора“. Ово и званично „заштићено добро“ руши се пред очима и стручњака и грађана. Слично је и са репрезентативном зградом некадашњег Суда. Чека се како је то обично бивало да се „само уруши“ , да би, ваљда, на атрактивном месту, никле урбанистичке наказе по мери “инвеститора” и оних који их подржавају, не знајући или не марећи за наслеђе, иако само оно град чини одрживим, удобним и престижним местом за живот.
Индира Хаџагић
