Prijepolje, jedna od desetak opština u državi s najnižim platama, prati trendove kad je reč o kladionicama i kockarnicama po čijem broju je Srbija na drugom mestu u Evropi. Nabrojali smo ih 19 od Bostana do Brodareva ali to je relativno jer se možda već „kreči“ nova.
Brojne prodavnice u Prijepolju se zatvaraju ali zato se broj kockarnica i kladionica stalno povećava. Tako bi se i priča mogla početi u duhu narodskom:“Šta se sija u gori nam zelenoj? Il je kladionica il je kockarnica“…Prijepolje po tome ne zaostaje za drugim, bogatijim i većim sredinama. Naime, prema podacima Udruženja priređivača igara na sreću, u Srbiji ima 2.900 sportskih kladionica, što je tri puta više, posmatrano po glavi stanovnika, nego što je to slučaj u Italiji, pet puta više nego u Velikoj Britaniji ili čak šest puta više nego u Španiji. Ovo Srbiju stavlja na drugo mesto u Evropi što se tiče broja kockarnica i kladionica po glavi stanovnika. Prijepolje sada ima “periodičan” broj stanovnika, ali duž ulica dominiraju kladionice i kockarnice, koje stalno menjaju svoj “izgled”, doteruju se, obnavljaju i prilagođavaju “ukusu” i “potrebama” konzumenata. Pored njih ili iznad njih su mahom neokrečene fasade stambenih zgrada, neretko nedovršene kuće, derutna okolina koja se naslanja na “lasvegaski” sjaj. Ima ih za sada 19, od toga 11 je od Bostana do Šarampova. Možda bi ih bilo i više da Zakonom o igrama na sreću nije propisano da moraju da budu na rastojanju od najmanje 100 metara. Zakon kaže i koliko moraju biti udaljene od škola. Mnogi smatraju da je broj igraonica na sreću, odnosno kockarnica i kladionica veći, a samim tim da se može govoriti o vrlo ozbiljnom broju patoloških kockara. No, priča se ne završava brojevima i statistikom jer se klađenje i kockanje već poodavno “premestilo” u virtuelnu orbitu. Onlajn klađenje je sve popularnije, na gotovo svim trafikama u Srbiji može se uplatiti dopuna za nalog na nekom od kladioničarskih sajtova. Reklame za kladionice koncipirane su tako da privuku nove kockare, pa tako imamo “bonuse dobrodošlice” i besplatne „spinove“ za „početnike“. Uostalom, broj sportskih televizijskih kanala se ne uvećava tek tako, a na svakom od njih reklame za klađenje su jednako dominantne kao i prenosi sportskih događaja. Ni to nije dovoljno. Svuda oko nas su reklame za kladionice, ne samo na sportskim kanalima, bukvalno usred filma “bahne” reklama za neko klađenje i sve je predstavljeno kao lepo i sjajno, dobra atmosfera, super ekipa, sve sa “namontiranim” animir damama, popularnim glumcima, a o sportistima koji reklamiraju klađenje i kockanje da ne govorimo. Tek kad završe karijere, mnogi od njih, počinju svoje ispovesti koliko su izgubili upravo “igrajući se” ili “iskušavajući sreću”.
Istraživanja pokazuju da je sve veći broj maloletnika koji posećuju kockarnice i kladionice . Iako je po zakonu kockanje dopušteno samo punoletnima, taj zakon se ne sprovodi dovoljno dobro ili se deca jednostavno dovijaju da im neko stariji uplati tiket ili ukradu lične karte roditeljima i otvore onlajn naloge. Višegodišnja iskustva stručnjaka ukazuju da se stalno smanjuje granica kad je reč o godinama starosti “kockara” i da prva iskustva stiču deca koja su tek sedmi razred osnovne škole.
Procenjeno je da ovoliki broj kladionica u Srbiji zahteva investicije od više od 70 miliona evra za uređivanje prostora, plus za zakup, koji se procenjuje na oko 8 miliona evra godišnje. Ako zapošljavaju bar po tri radnika po kladionici, to je godišnji rashod još od 40-ak miliona evra. Bez ikakvih drugih troškova to je oko 150 miliona evra godišnje za kladionice u Srbiji. Ako stalno niču nove, to znači da je veoma isplativ biznis koji donosi profit. Onda je i razumljivo šte se kroz reklame i otvaranje kockarnica na atraktivnim lokacijama, ali i blizu škola, podstiče “kultura” kockanja, kao da je to prihvatljivo i kao da je to “masovna zabava”, umesto da bude društveno neprihvatljivo. Kockarnice i kladionice očigledno dobro rade i biće tako dok država ne odluči da operezuje promet, a ne dobit. Analiza pokazuje da se vrtoglavi uspon, (kako im se još naivno tepa, “igre na sreću”) kocke i kockanja ne smanjuje. Čak ni u onim sredinama koje se smatraju siromašnim, nerazvijenim, devastiranim, gde su plate na dnu državnog proseka, kao što je to u Prijepolju. Nedavna sociopsihološka istraživanja ukazuju da su uglavnom stres, siromaštvo i nezaposlenost glavni razlozi zašto neko pokušava da pronađe izlaz, odnosno da prividno pobegne iz situacije u kojoj se nalazi ili da se preko noći obogati.
ZAVISNOST OD KOCKANJA I KLAĐENJA
Stručnjaci tvrde da je patološko kockanje među najbrže rastućim bolestima mentalnog zdravlja. Zavisnost je u rangu zavisnosti od droga, a to nije samo bolest pojedinca, već i čitave njegove porodice koja trpi različite vrste nasilja. Posebno zabrinjava podatak da je među onima koji se kockaju u Srbije najviše mladih starosti od 18 do 25 godina, kažu u SOS centru za prevenciju i lečenje patološkog kockanja. Kocka je dostupna, nije zakonski zabranjena, kladionice su na svakim koraku, deca ulaze tamo čisto iz zabave, provoda, druženja. Poznato je da se u kockanje kreće iz želje da se do novca stigne brzo i lako. Uostalom, pohlepa je jedan od osnovnih ljudskih mehanizama ali i jedan od „smrtnih grehova“. Kada se pojavilo onlajn kockanje, smatralo se da će kockarnice polako da se gase. Međutim, nije došlo do toga, kockarnice se i dalje otvaraju na svakom koraku, središnje ulice u gradovima imaju po nekoliko kockarnica tako da se govori o stalnom povećanju i broja zavisnika od kocke i dostupnost samom kockanju. Više ne mora da se fizički odlazi u kladionicu, da se bude „viđen“, da se sedi i gledaju utakmice po ceo dan, popunjavaju tiketi, jer sada imaju onlajn aplikacije i eto novih izazova, a da vas niko „ne gleda“ koliko uplaćujete, dobijate, gubite, cepate listiće.
Kako prepoznati da član porodice ima problem sa kockanjem? Na to ukazuje, kažu stručnjaci, bilo koja promena u ponašanju. Ako primetite da vam fale pare kod kuće, da je osoba zapustila sebe, da ne mari za redovno održavanje higijene, da ne mari šta je obukla, ako ima probleme sa spavanjem, sve su to pokazatelji da negde postoji neki problem, a problem može da se zove i „zavisnost“ od kockanja. I dok se lako „navlači“, mnogo teže se odvikava.Odvikavanje od kocke može potrajati godinama. Pre samo desetak godina struktura zavisnika je bila mnogo starija. Mahom su to bili ljudi preko 35 godina, koji su generalno mnogo više propatili zbog kocke. Sada je situacija takva, kažu stručnjaci, da su nam na odvikavanjima deca od 18 do 25 godina i da čine 90 odsto klijenata.
ISKOCKAO SAM I BOGA I OCA
Po društvenim mrežama su sve brojnije “ispovesti” onih koji provode ili su provodili godine kladeći se i kockajući. Neke do njih mogu biti “ilustracija” ili “opomena”:
“Počeo sam sa 19 godina. Kockao sam i kockao i iskockao sam i boga i oca do 24.godine”.
“Imam 23 godine i patološki sam kockar. Priznao sam to svima.Izgubio sam sve što se moglo izgubiti. Od dečka za primer postao sam čovek za podsmeh. Dugujem drugarima, poznanicima i zelenašima, stalno mi zvoni telefon, ljudi traže novac nazad. Lagao sam, manipulisao, samo da dođem do novca za kockanje. Ono što me plaši je samoća”.
“Razvela sam se od patološkog kockara. On ima 35 godina i ne priznaje problem iako stalno stižu dugovi, krediti, stalno je prisutna nervoza, strah”.
“Neotvaraju se kladionice džabe. Pukla nam omladina”.
“Imam ženu i malo dete ali ja poslednju paru dajem na kocku. Zadužio sam se na trista mesta s kamatom. Imam dobar posao i dobru platu ali ja ne umem da živim”.
“Počeo sam da se kockam sa 13, a sada imam 32. Ima i ženu i dete, ne zadužujem se ali čim imam pare, idem u kockarnicu. Danas sam prokockao 15.000 dinara. Stalno imam napade panike i stalno sam u iščekivanju”.
“Ja sam provodio sate i sate i noći u noći u kazinu gledajući prijatelja koji je ostavljao i stavljao i po nekoliko hiljada evra za noć. Ja se nikad nisam kockao ali sam posmatrao hrpu idiota. Da ne poveruješ ali već sledeći dan moj prijatelj me zove na piće jer hoće u kazino da povrati pare”.„Voćkice“ mi život upropastile.
Prijepolje, dakle, prati trendove kad je reč o broju mesta gde se može igrati na sreću za sreću. Ne postoji “tip” kockara niti “tip” kladioničara. Mnogi su to ili postaju u nedostatku dovoljno novca, dovoljno zabave, dovoljno druženja, dovoljno komunikacije, a previše “aplikacija” i rekalama i života na društvenim mrežama koji je odavno zamenio stvarni život u okolini koja je sve praznija i depresivnija. Zato se često čuje “opravdanje” da se “kod nas” ništa ne radi što se ne radi i u drugim mestima, u Evropi ili u svetu jer “osuđeni” na društvene mreže mi “tripujemo” da smo deo sveta, pa i neke “zamišljene” globalne kockarnice u kojoj se sve brže okreće “kolo sreće” i mi, kao sav taj naš izmišljeni svet, čekamo da kuglica padne na naš broj i našu boju. Za to vreme, u stvarnom svetu, onom svakodnevnom, rulet se nadvio nad najelementarnije funkcionisanje života, a kuglicu vrte krupijei koje (ni)smo birali.
Indira Hadžagić
