Слика просечног запуштеног и препуштеног села у општини Пријепоље се одражава и у овом скрајнутом селу недалеко од магистралног пута који води кроз Пријепоље према северу Црне Горе. У разговору са председником месне заједнице Бабине Бајом Томашевићем и мештанима стичемо слику о селу које се из године у годину гаси. Школа која је некада имала 500 ђака, спала је на два.
Председник МЗ Бабине Бајо Томашевић дао је свој коментар о тренутној ситуацији у овом селу, о недостацима који би требало да се отклоне, а осврнуо се и на одлазак младих са села и све лошију демографску слику. Сматра да Бабине имају потенцијал, али да се дешава исто што и у већини села у Србији. Односно, да се смањује број мештана, али и младих који су вољни да остану и живе од својих производа. Истакао је значај сабора у Бабинама који као манифестација сваке године окупља доста људи, а нада се да ће бити још садржаја који би могли да заинтересују и привуку што више посетилаца, па се можда будућност може гледати у позитивнијем светлу. Али оно што је озбиљан проблем је снабдевање водом, што је горуће питање већ дуже времена у овој месној заједници. Потом је проблем и лоша путна инфраструктура, а на решавању тога се већ ради. Долазимо до сазнања да је у плану обнова пута, док је један километар асфалтиран од Барица према Бабинама, а један километар и 100 метара у самом центру села. Према речима мештана, пут преко Барица је значајнији јер би са свега 13 километара повезивао Бабине са остатком пријепољске општине, док пут који је сада главни има око 22 километра. Томашевић напомиње и да су улагања годинама уназад заобилазила ово село. У међувремену, дошло је до затварања продавница и сточног пијаца, који је ово село повезивао са купцима и продавцима не само из овог краја и других крајева Србије, већ и из Црне Горе.
„Скоро смо имали једну седницу, настојимо да се уради водовод, да се људи снабдеју водом, што је највећи проблем овог села. Цистерне и цистерне воде се довозе лети. То су велики трошкови за људе и за општину. На решењу овог проблема рађено је и раније. Долазила је екипа и бушила, али није нађена вода. Имамо у плану да решимо то и да олакшамо мештанима. Пре десет година Бабине су имале доста становника, а сад сваке године све мање и мање. Од пре три године једноставно је нестало народа. Затворене су продавнице. Нема за кога. Једна продавница још увек ради, има пилана, па радници вероватно купују доручак. Школа, која је некад бројала 500 ђака, спала је на два. Матична школа „10. октобар“ је угашена и припала је школи у Сељашници. Још увек је осмогодишња, долазе наставници због два ученика. Догодине остаје једно дете, пошто једно завршава осми разред. Али, у следећој школској години ће имати један првак и девојчица која полази у предшколско. Тако да ће остати три ђака. Сад имају два-три домаћинства са по 5 до 6 крава, а остало су они који имају једну до две. Мада, још увек постоји та фарма, човек има једно десетак крава и он је смањио број. Бави се и даље производњом сира, продајом, мада није успео да брендира свој производ, тражена су велика улагања. Народ је отишао и тешко је сад вратити некога. А, мало се води рачуна о селу. Кад дође неко да ми тражи неку потврду немам на чему да је откуцам, немам ни где јер ми немамо просторије у којима бисмо одржавали састанке“ истиче Бајо Томашевић, који је приликом прихватања дужности председника ове месне заједнице добио само печат.
ШТА КАЖУ МЕШТАНИ, ДА ЛИ МОЖЕ ДА СЕ ЖИВИ НА СЕЛУ?
Миломир Брашанац, са 63 године живи сам на свом имању и каже да је на селу тешко. Омладине нема, куће се затварају, нема ко да обрађује земљу и да чува стоку. Супруга му је болесна и није у могућности да ради, па и не живи у њиховој породичној кући у Бабинама. Каже да има радни стаж од преко 20 година, али да пензију, пак, није „зарадио“. Радио је као „послужитељ“ и у истуреном „погону“ Фабрике за производњу обуће „Лимка“ која је некада бројала неколико хиљада радника, а део своје производње је осамдесетих година прошлог века проширила у издвојеном „погону“ управо овде. Према његовим речима, десетак брачних парова је радило управо ту, а многи бракови су склопљени из познанстава која су се догодила у фабрици. Каже да су године у којима је ова производња радила биле веома значајне за село и да су довеле до пораста броја становника и општег просперитета. Међутим, тај је „погон“ крајем прошлог века поделио судбину других фабрика у држави. Он каже да се овде сада живи од продаје сира, узгоја кромпира, жита и продаје плодова дивље клеке. Такође, напомиње и да амбуланта, на коју смо наишли на путу према сеоској продавници, не ради, а, како он каже, „имала би муштерија“.
Обиласком целог села које се дели на Горње и Доње Бабине, стиче се слика о једном великом неискоришћеном пространству. Предео одузима дах пролазника, али су ретки они који са намером долазе овамо. Мештани кажу да туриста слабо има, нема ни смештаја, а пут је лош што утиче и на живот овде, на пласирање производа и на опстанак села. Али у кући крај пута наилазимо на веселог и насмејаног домаћина и његову мајку у осмој деценији живота. Они, пуни ентузијазма, кажу да може да живи на селу онај ко хоће да ради и не либи се ниједног посла.
„Имамо око тридесетак оваца и четири краве, а имамо и свиње и кокошке. Јесте мало незгодно зими кад је снијег, али ја сам навико. Најлакше је распродати и затворити све, али не може се тако. Од државе добијамо субвенције за уматичене краве и овце, а друго нисмо користили ништа. Нисмо узимали машине преко њих, имамо све прикључке за трактор које смо сами купили. Сир може да се прода, он баш добро иде у Пријепољу. Спремамо и за Београд, Нови Сад, Чачак. Раније смо мешали сир са паприком и правили тако. Сада се не бавимо тиме. Али сира не може да се „нада“. И јаја домаћих траже. Ко хоће, може да нађе посао да ради. Сад треба да се бере малина, или да се оплијеви врт, или да ти се помогну кромпири копати или било шта, има га нема ниђе динара али неће да дође, зовеш га да му платиш, не ради џабе. То је мизерно, испадоше они велика господа. А, овамо, нема одакле. Па шта нема, здраво, способно може да заради. Па роди печурка, роде шипурци или клека. Не може од клеке да изиђе из куће, неће да је одсијече, да омлати и продаје. Ето имам и плату, имам и стоку, имам све, а јуче сам ишао да шишам овце. Мене срамота никавог посла није и мушког и женског. Већа је срамота да сјутра немам са чим неком да дођем на весеље, да треба да тражим од некога да ми позајми. То нећу да дозволим себи. Овуда су људи са стране сијали кромпир. Све смо ми, у коју њиву можеш да однесеш, носили кафу. Мајка скува по педесет кафа тим радницима. Колико има људи што је радило по фабрикама, па се сад сналази. Научи се занату. Овде је имао тај погон „Лимке“. Како је то било унутар сређено, имало је парно гријање, имала опремљена кухиња, све је било ко у хотелу. Па су имала купатила за купање. Имао је паркинг, терен испод били направили. И то је растурено и ништа. Једно седам-осам година је радило то. Имале су све савремене машине. Па и школа, има за догодине једно у предшколско, једно у школу да пође. А имале по три смјене вамо доље у школи. Имала нека међусмјена. Понедељком је овде био пијац, то је било људи ко да је вашар, прича Слободан Јањушевић.
А његова мајка Јела на то додаје: „Тешко направити, а зачас се може растурити“.
Верица Кијановић
