Имали су четрдесет година када су спаковали два кофера и са два сина кренули у нови живот да остваре „амерички сан“ .У Орланду, на Флориди, живе већ скоро деценију. А како виде Пријепоље?
Прича у Пријепољу текла је готово уобичајено, односно дружење, забављање, брак, двоје деце, тражење сигурног посла, куповина куће. Обоје друштвени, окружени бројном фамилијом која улива сигурност, чинило се да ће полако „старити“ на пријепољски начин. Али, имала је ту једна битна разлика: сањали су „амерички сан“. Зашто баш Америка? Отићи у Америку није једноставно, није лако ни постати Американац. Па, ипак, сан је сањан 12 година, колико су трајали и покушаји да се стигне у Америку не „разним путевима“ већ „легално“. И тако је једног дана из Америке стигао очекивани одговор. И почело је паковање.
– Из Пријепоља смо отишли у августу 2015.године. Харис је имао 10 година, а Златан 11 месеци. Отишли смо због будућности деце, могућности за бољи живот. Највише смо се плашили како ће се Харис адаптирати: нова школа, нови другари, нови језик. Срећом, страхови су се показали неоснованим јер се Харис најбрже и најбоље уклопио. Првих 9 месеци смо живели код Алмирове сестре и зета. Они су се веома трудили да нам олакшају прилагођавање на амерички начин живота. Стално смо негде путовали, обилазили разна места, упознавали нове људе. Тих 9 месеци смо били као на одмору. Онда смо нашли стан и почели самосталан живот, почињу причу Далида и Алмир Кајевић.
Обоје сте завршили средњу школу овде али знање језика свакако отежава или олакшава избор послова. Како је било са вас двоје, како је то у Америци?
-За посао је било тешко, не што нема послова, има на сваком кораку, него што ми нисмо знали језик. Алмир је знао мало из школе, а ја ни мало. Алмир је нашао посао три месеца по доласку, али је прво морао да среди документацију, да полаже возачки испит и да купи кола, јер без кола не можеш да радиш. То је оно што није добро у Орланду: немају добар јавни превоз. Ја сам почела да радим после годину дана, јер сам ишла на курс енглеског и тражили смо вртић за Златана. Вртићи су јако скупи. Недељно смо плаћали 240 долара. Дешавало се да дамо целу моју плату и још мора да се дода 50 или 100 долара, објашњава детаљно Далида.
Свакодневица породице која се покушава адаптирати у потпуно другачијој средини свакако је комплексна, стресна, са доста неизвесности, страхова. Како је све то?
– Американци су нас лепо прихватили. Трудили су се да разумеју “наш”енгески. Увек спремни да помогну. Љубазни. Питају одакле смо и због нашег акцента увек мисле да смо Руси или Немци. Свиђа им се наша прича да смо 12 година чекали папире и да смо легално дошли у САД. Мислим да смо се брзо и добро интегрисали у ово друштво, што није било тешко јер је све организовано, уређено, имају правила и сви их поштују. Тако схватиш да ако не платиш на пример станарину до 5-ог у месецу, нико те не опомиње, само ти скину са рачуна 100 долара, па следећи месец размишљај. Ако оставиш кесу са смећем поред контејнера -35 долара. И тако… Овде су углавном послови плаћени по сату и минимално је 12 долара . Што дуже радиш, сатница се повећава. Ако радиш дуже од 40 сати недељно, онда ти плате 1,5 пут. Тако да ако ти треба пара радиш више.Ако си добар радник приметиће те сигурно и велика је шанса да ти се плата повећа и да напредујеш. Већ 8 година живимо у стану, 100м2, 2 спаваће собе, 2 купатила, великим дневним боравком и кухињом. Плаћамо 1200 долара месечно. Стамбени блок где живимо има базен, теретану и дечије игралиште. Насеље је сигурно, нема криминала и одличне су школе.
Флорида, коју зову „сунчана држава“ је за многе „туристичка дестинација“, земља плажа, безбрижног живота, филмских стваралаца, палми. Уосталом, Шпанци, када су је „открили“ дали су јој име које и значи“пуно цвећа“. Живети на таквом месту свакако је „престижно“ док се „сањари“ али кад је то град у коме свакодневно ваља радити, возити до вртића, школе, у куповину…Како то изгледа?
– Ми живимо у срцу Флориде, у Орланду. Познат је по Дизниленду, „Универзал“ филмском студију, што је довољно да долазе туристи из целе Америке али и света. Зато је Орландо један од најпосећенијих градова у свету. Има 320.000 становника, а општина Орландо око 3 милиона. До мора, односно до Атлантског океана нам је 45 минута, а 90 до Мексичког залива.
Свакодневица је као и свугде: ради се од понедељка до петка, а викенд је за одмор и уживање. Добро је што нам је близу и море и базен и све атракције, тако да можеш да пробереш где ћеш се забавити или одморити за викенд. Да не говорим о биоскопима, позоришту, утакмицама ,концертима. У кошарци је најпопуларнији „Orlando Magic, а у фудбалу „Оrlando City“, који се такмичи у првој америчкој лиги. Сваке године у Орланду је Флорида куп, где се такмиче најбољи тимови из Европе и Јужне Америке. Што се тиче социјалног живота, упознаш доста људи на послу, деца у школи нађу другаре, па упознамо њихове родитеље. Али највише пријатеља смо стекли када је Алмир са пар музичара основао бенд “Dolly bell” и онда су почеле свирке и дружења. Свирају свуда: Орландо, Џексонвил, Чикаго. Тако и путујемо и упознајемо нове људе, стичемо пријатељства, дочаравају своју свакодневицу Далида и Алмир Кајевић.
Ипак, да оду у Америку, превагнула је жеља да не само они, него пре свега њихова деца живе „бољи живот“. Зато и највише причају управо о њима.
– Деца су се одлично уклопила. Харис је током целог школовања био један од најбољих ученика и увек добијао награде. Од 6 разреда игра одбојку за школу, а задње две године је био и капитен тима.Пре месец дана је завршио средњу школу и уписао се на Вандербилт Универзитет у Нешвилу, Тенеси.То је један од престижнијих колеџа и уАмерици. Годишња школарина је 96.000 долара, али је Хари добио пуну стипендију што је огроман успех за њега и за нас. Студираће биомедицински инжењеринг. Златан је завршио трећи разред основне школе. Има све петице и тестиран је за талентовану децу, за следећу годину. Већ 3 године игра фудбал у тиму, много воли компјутере, жели да буде инжењер за информатику.
Харис се са породицом преселио у Америку таман кад се навикавао у Пријепољу на школу и нове другове. Сад је уписао колеџ. Како све то изгледа из угла једног тинејџера?
– Мени је интеграција у Америку била поприлично лака. Ја сам гледао америчке серије кад сам живео у Србији, тако да ми је био сан да дођем овамо и све доживим. Имало је доста програма што помажу деци која не говоре енглески. У Орланду у „Универзал студију“ има сличан парк као што је „Дизниленд“ који је посвећен филмовима о Хари Потеру. Ја сам одлучио да прочтитам сваку књигу о Хари Потеру на енглеском, и онда да одем у „Универзал“. Та мотивација ми је помогла да научим добро језик. А кад сам почео средњу школу, толико је имало прилика за факултет и за добре послове да је мотивација сама дошла да више учим. То је био мој „амерички сан“. Није све било лако, али мора се радити доста да се оствари тај сан. Упознао сам доста различитих људи, моји најбољи другари и другарице су из Порто Рика, Венецуеле, Виетнама, Мексика. Путовали смо доста у различите америчке градове: Вашингтон,Чикаго, Лос Анђелес, Лас Вегас, Мајами, Атланта, Нешвил, Портланд… Пуно ми се свиђа овде јер је тешко да ти досаде плаже и велики град и дефинитивно сам срећан што смо дошли, каже Харис Кајевић.
А шта је остварење „америчког сна“ за Далиду и Алмира?
–Амерички сан је вероватно за свакога другачији. Наш ће се остварити кад Хари и Злаја заврше школе, запосле се и почну свој живот. Због њих смо дошли и то нам је био циљ кад смо напустили Пријепоље. Путовали смо прилично доста, али нас је највише одушевила Северна Каролина, јер нас је подсетила на Пријепоље и цео тај наш крај са брдима, водопадима, рекама, шумама.
Како вам изгледа Пријепоље после десетак година у Америци?
-У Пријепољу смо први пут били после 4 године. Нама је Пријепоље увек у срцу и мислима и често причамо о нашем граду и нашим пријатељима са поносом.Недостаје нам највише наша породица, пријатељи и дружења. Оне седељке необавезне, недоговорене, незаказане. Није било лако све то оставити, није било лако спаковати 40 година у 2 кофера и започети нови живот преко океана. Али срећом, испало је добро. Деца су срећна и ми смо онда срећни.
Шта би препоручили Пријепољцима, како би могло Пријепоље напредовати?
–Можда да више цене и уживају у природи која је дивна. Да Лим и Милешевка буду места окупљања људи. Да се чува околина, не баца смеће свуда, свако од себе нека крене, да траву коси око свог дворишта. То смо прво приметили кад смо дошли, ту велику траву и то смеће свуда. Али ако желите отићи негде, онда ваља покушати. Важан је у животу сан, важно је имати идеје, одредити циљ и покушавати. Све је онда до тебе.
Индира Хаџагић
