Ostvarila sam san i prisustvovala senzacionalnom sportskom događaju spojenom sa umetnošću jedinstvenog grada. Niko ne može ponoviti ono što je Pariz ponudio, jer ni jedan grad nema toliko svetski prepoznatljivih simbola koji su postali tih 15 dana i sportski simboli. Nezaboravno veče na Stade de France. Gledala sam Sifan Hasan najveću atletičarku današnjice.
Bila sam na Olimpijskim igrama koje strastveno pratim od detinjstva i prisustvovala magičnoj organizaciji u Parizu, gradu koji je uvek umeo da kreira i vidi više i dalje, provokativno i kontroverzno. Bio je to senzacionalni sportski dogadjaj spojen sa umetnošću jedinstvenog grada, pred neviđenim brojem gledalaca iz svih krajeva sveta, ali i uz neviđen broj policajaca i vojnika. Ne može niko ponoviti to što je Pariz ponudio: da se sportski dogadjaji odvijaju u srcu grada među najpoznatijim simbolima jer ni jedan grad ih nema toliko. Ovo su igre u kojima je sport još bio onakav kakav (pre)poznajemo, u veku koji briše polove i rodove ali gradi sve veće socijalne brane. Možda ideja olimpizma izgubi svoj smisao bas kao i pariški slogan demokratije: sloboda, bratstvo i jednakost. Odavno je sve hipokrizija ali po koji san moraš imati i verovati da je ponešto imalo smisla.
Bila sam jedna od 80.000 gledalaca na Stade de France koji su od 17 do 22 sata pratili atletske događaje, jer je za mene atletika sama suština Olimpijskih igara. To je bilo ostvarenje mojih želja. Pevalo se, aplaudiralo, navijalo, bodrilo, mahalo, radovalo. Tu, ispred mene, Sebastijan Kou, sada lord, uručivao je medalje hodačima, a ja sam ga toliko puta “bodrila” gledajući ga u trkama na 800 i 1500 metara. Gledala sam Sifan Hasan, tu jedinstvenu atletičarku, koja svojom smirenošću i svojim finišem ostavlja bez daha. Osvojila je bronzane medalje na 5.000 i 10.000 metara i zlato u maratonu, što je jedinstveni podvig (u Tokiju je bila zlatna na 5.000 i 10.000 i bronzana na 1500 metara). Te večeri, bila sam u boji atletske staze koja je prvi i jedini put bila ljubičasta. Odvijala se fantastična trka na 10.000 metara za muškarce.
Tu, ispred mene, disk je bacila žena koja je postala sinonim za ovaj sport, Sandra Perković. Bacao je kuglu u kvalifikacijama i naš Armin Sinančević ali nije uspeo da uđe u finale. No, samo prisustvo na Olimpijadi je uspeh, san, cilij, reća. Imala sam tu jedinstvenu sreću da gledam kako se Monmartr, moje najdraže mesto na svetu, to mesto umetnosti i revolucionarnih ideja, pretvara u stazu za bicikliste, a sve vrvi od navijača koji ih bodre još od Pigala i Mulen Ruža. I “moje stepenište” na kome nas dvoje sedimo svako veče od prvog susreta s Parizom pre 30 godina, pa svakog narednog puta koliko smo bili u ovom gradu (a bili smo i na Svetskom i Evropskom fudbalskom prvenstvu), to stepenište što vodi do “Svetog srca” bilo je u bojama Olimpijade. Navijači, zaljubljenici u Pariz, sportisti, turisti, bogati i oni što spavaju u šatorima i hostelima, svi su bili deo jedne velike svetske porodice, uzbuđeni, nasmejani, ljubazni. Pariz je ponudio sve. Most Aleksandar, jedna od najlepših na svetu, bio je “sportski teren” za trijatlonce, oko njega se plivalo u Seni. Sena je postala jedna velika sportska priča baš kao što su i njeni “bukinisti” koji tu na keju, preko puta Notr Dama, prodaju desetinama godina sve što je literature i sve što je istorija Pariza. Bila sam do Rolan Garosa, da se radujem što je Novak Đoković, taj najbolji teniser svih vremena, ostvario svoj san i sa 37 godina osvojio olimpijsko zlato. Ali trebalo je dobro poznavati Pariz, biti u njemu nekoliko puta po barem mesec dana, pa da se “snađeš” u prevozu od metro stanice do sporstkog terena ili da bi popio svoje piće na najlepšem mestu, a to je vrt moderne galerije Peti palea.
Trebalo je “propratiti” koje su metro stanice toga dana zatvorene, koju “najbližu” odabrati da bi se moglo lakše kretati srcem Pariza, obići ono što se želi. Jelisejska Polja ili najpoznatija i najveličanstvenija ulica sveta Champs-Élysées bila je povremeno zatvorena za saobraćaj jer je u Gran Paleu bilo mačevanje, a na Konkordu su se prvi put takmičlili “skejteri”. To je “onaj” Pariz koji miriše, koji vekovima uči svet eleganciji. Velike modne kuće bile su deo Olimpijade. Luj Viton je napravio specijalne “prepoznatljive” kofere za olimpijske medalje, a Dior je lansirao parfem koji je najprodavaniji na svetu, a reklamira ga glumac Džoni Dep. I poruka je “šokantna”. Uostalom, tu je “Sefora”, “kuća lepote”, ta apoteoza mirisa koji se odatle šire svetom i jedino mesto gde ja uživam u kupovini. Mirisati na Pariz. Do Trokadera i Ajfela samo peške, kako se snađeš kroz ulice, jer su to počinjala i završavala brojna takmičenja. Sve je bilo prepuno gledalaca. Kažu, nikad više. A zašto bi to čudilo kad su mnogi, a takvih je milione, poželeli da baš tada ostvare svoj san i vide Pariz nad kojim se podiže kugla sa olimpijskim plamenom, koja po danu stoji u parku Luvra, srebrena kao kakva naušnica, a noću svetli kao balon, onaj koji je i izmišljen u Parizu kako bi ljudi “poleteli”.
Olimpijske igre su planetarni događaj. Biti deo toga je na neki način sublimacija smisla nekih svojih životnih pogleda i ideala. Sve to smetisti u Pariz, grad u kome je i obnovljena ideja “olimpizma”, koji je tri puta bio domaćin, još je jedna dimenzija viša. To je sublimacija ideja čovečanstva u svim njegovim delovanjima. Kažu da je prodato 9,5 miliona ulaznica. I to spektakulrano četvorosatno otvaranje po kiši, dok su Senom 6 kilometara plovile čuvene turističke pariške brodice, ovoga puta sa sportistima, pokazalo je nešto posebno. Bila je to “režija grada”, jedinstveni rediteljski pothvat u kojem se integriše grad i umetnički performas u epsku predstavu monumentalnih razmera. Za neke previše provokativno, za neke dekadentno, za neke svojevrsna ironija ili preispitivanje vrednosti koje smo poznavali. Otišlo se ovde možda najdalje, najsmjelije, najavangardnije u najslavnijem gradu današnjice koji se otvorio na reci i ulicama, na mostovima i krovovima, pored amblematskih građevina i na jednom od najvećih simbola modernog doba – Ajfelovom tornju. Nije samo formalno obuhvaćen grad slobode i zemlja slobode, čije ime potiče od riječi „slobodni“ . Smisao Olimpijskih igara i njihov univerzalizam udružen je sa izrazom slobode, ljubavi, zajedništva i progresa. Ovakvo otvaranje, koje slavi život, različitost, umetnost i zajedništvo, u ovom trenutku ne bi bilo moguće niti u jednoj drugoj zemlji na svetu, osim u Francuskoj.
Tekst:Indira Hadžagić
Fotografije:Omer Duraković
