Почетна ДРУШТВО Дан „Полимља“:НОВИНЕ ИЗЛАЗЕ, ЖИВОТ ТЕЧЕ

Дан „Полимља“:НОВИНЕ ИЗЛАЗЕ, ЖИВОТ ТЕЧЕ

127
0

На данашњи дан штампан је први број Листа за друштвена и политичка питања. Прошло се 72 године и упркос недаћама штампаних медија, „Полимље“ је и даље најважнији документ који сведочи о историји овог краја. И људима који остављају трагове

У мраку санџачког вилајета у коме је, како је остало забележено на страницама “Полимља”, још увек било ”камење свезано, а пашчад пуштена” појава  новина била је историјски догађај. Наиме, излажења једне од најстаријих (а још живих!) локалних новина у Србији потрајао је, ето, до нас садашњих овдашњих. Подвиг? Свакако.

На традицији тих новина  које су се 1932. појавиле под називом “Санџак”, 1.марта 1952. у Пријепољу је изашао први број “Гласа Полимља”. Штампан је у штампарији Народне банке у Пријепољу, а потписао га је професор пријепољске гимназије Славко Пенца. И народна власт у порушеној, незнатној, сиромашној и гладној варошици, у своје прве планске „петолетке“  уврстила је оснивање новина. И  преко„Гласа Полимља“  учило  се  о победама, фабрикама, радницима, требљењу вашки, купању, чишћењу, градњи, стандарду, води, путевима, школама. Градило се ново друштво. А „Глас Полимља“ је оглашавао сва друштвена и политичка питања.  Седамдесетих година прошлог века формирана је Радиодифузна и новинско-издавачка Радна организација “Глас Полимља” у оквиру које је дуже од 30 година био и Радио “Полимље”.

Да ли је ова средина у протеклих деценија била наклоњена новинама? Ретки су били појединци који су разумели и подржавали мисију какву новина и новинарство има у једној таквој неразвијеној општини каква је била и остала пријепољска. Структуре, што би казала песма су  увек добро “фурале”. И кад је било једино “средство информисања”, реч штампана у “Полимљу” имала је тежину коју су процењивали “градски оци”, политичке очи су увек биле широм отворене. Било је “гарнитура” које би се баш окомиле на новине и новинаре, а то је значило”завртање славине”. Било је тешких тренутака, година кризе, година када новинари нису примали плате месецима. Па, ипак, најважније је било “Полимље” и опстанак новина. Посебно деведесетих година минулог века, када због санкција и инфлације није било ни папира да се ваљано новине “штампају”.

Онда је стигло “ново време”. 

Јавно информативно предузеће Полимље приватизовано је међу првим медијима у Србији . Имовина предузећа са преко двадесет запослених,  продата је у Агенцији за приватизацију јула 2007.године за почетну цену: хиљаду еура! У ту цену “стало” је све, а пре свега вредна  најсавременија и најквалитетнија опрема два студија Радио Полимља,  вредни грамофони, неколико хиљада  грамофонских плоча и  разних “носача звука”. “Проценитељи” нису узели у обзир непроцењивост “интелектуалне имовине” смештене у “метални сеф” који “чува” све бројеви новина овдашњих од 1. фебруара 1932. до данас. То је најдрагоценија имовина “Полимља”. То је непроцењива драгоценост целог града јер је ту исписана и сачувана историја. А да је “Полимље” значајно, процењују и они који га већ трећу годину препродају. Али важно је да има оних који “купују” јер “Полимље” је “бренд” Пријепоља. Цивилизацијска тековина једне од најнеразвијенијих општина у Србији и данас, као и пре једног века или седам деценија кад су новине почеле да излазе. 

“Полимље” је хроничар и сведок свих друштвених промена овог подручја. Упорно излази и тако ће бити све док је и “послењег” новинара  у њему, јер бити новинар у “Полимљу” значи носити “етикету” професионалца, спремног да се одупре перманентним политичким притисцима који се “правдају”  увек “вишим циљевима” а то су најчешће тек пуки интереси малене групе (пре)амбициозних, који никад нису  ради да им неко “чита трагове” које остављају.

Много шта се мењало у овој средини, али ако је нешто готово па константа јесте ниско место “Полимља” на листи приоритета власти која се потпуно окреће  електронским медијима, без обзира што огромна већина тих новонасталих медија, уз ретке изузетке, познају само два “новинарска израза”: вест и изјаву! Вест је најчешће  до “тачке” преписано саопштење, а “изјава” се као производ на медијском тржишту легализовала појавом телевизијског и порталског информисања. Све популарније је и “преписивање”  од идеја до текстова.  Можда се зато  све ређе чује  обраћање  “новинарима” јер их замењују “медијски радници”. Коме причати сада о вишесатним састанцима на којима су седели новинари , бележили, снимали, а потом  писали извештаје, цитирали или сатима монтирали  радијске прилоге како би  разне учеснике и актере   учинили “писменијим” и “паметнијим”?

У мрачним временима слово и реч. У тешким временима слово и реч. У радости слово и реч. У тугама слово и реч. Само је важно да траје. Да новине излазе. Као сведок времена. Као траг у времену. И о времену.  Речи и слова. Шта, уосталом, остаје осим речи и слова?!  Зар није мудровање овдашње стало у речено да се „човек држи за реч, а во за рогове“?

А, да. Ускоро  ће „Полимље“  иза себе имати 3000 бројева. Да ли ће то ко од садашњих  овдашњих то умети да цени?

И.Х.

Podelite tekst:

ОСТАВИ ОДГОВОР

Молимо унесите Ваш коментар
Молимо унесите Ваше име