Почетна SPORT Ретко виђен „невиђени гол“

Ретко виђен „невиђени гол“

168
0

Фудбалски времеплов

РЕТКО ВИЂЕН  „НЕВИЂЕН ГОЛ“

Нови Градски стадион у Хашимбеговића пољу отворен је 1977. године. Први гол постигао је Небојша Ружић Крцко, играч „Полимља“

       

   Док је фудбал у Србији на зимском распусту, а пријепољски зонаш ФК „Полимље“ броји дане до прославе великог јубилеја – 100. годишњице постојања, згодна је прилика да се зарони у времеплов најстаријег спортског колектива у општини Пријепоље.

На основу писаних докумената и сведочења старих Пријепољаца враћамо се у доба првих фудбалских мегдана на Мегдану, првом фудбалском игралишту на локацији садашњег Дома културе… Потом „пријепољском лађом“, како је назван специјално изграђени навијачки чамац, бродимо Лим на позицији садашњег новог моста како би на игралишту на левој обали реке бодрили „црвене“… Навијачке емоције посебно су везане за легендарни стадион покрај Милешевке где су се 70-тих година прошлог века исписивале најсветлије странице у летопису ФК „Полимље“. Крај ере „златне генерације“ коју је са клупе као тренер (пред)водио проф. Џемалудин Мемо Кратовић означио је и нову селидбу…

У Хашимбеговића пољу изграђен је нови Градски стадион. Отворен је 28. августа 1977. године утакмицом другог кола Моравско – шумадијске зоне,  између домаћег „Полимља“ и „Металца“ из Краљева. Стадион је потом, поводом одржавања јубиларних 30. МОСИ 1984. добио трибине за 6.000 гледалаца и атлеску стазу. Освежен је поново јубиларним поводом – за 50. МОСИ 2013. добио је и нову, савремену тартан атлеску стазу. Стадион се добро одржава. И данас надмашује оквире ранга који игра локално „Полимље“. Позавидели би му и неки српски суперлигаши.

Велики, а то подразумева да су и озбиљни клубови, у свој СиВи уклешу и податке о свом стадиону – време изградње, годину отварања, капацитет на трибинама и –  ко је у новом храму фудбала постигао први гол. То раде и многи „мали“, а озбиљни клубови. Тако овај текст може бити и мали прилог афирмацији културе сећања како би победила владајућу некултуру заборава.

Утакмица између „Полимља“ и „Металца“ тог топлог августовског дана пре скоро 46 и по година завршена је нерешеним резултатом 1:1. Први гол, у 18. минуту, постигао је играч „Полимља“ Небојша Ружић Крцко (1959). То је  забележио и доајен пријепољског новинарства Љубомир Матовић. У тексту „Подела бодова на новом стадиону“ објављеном у листу „Полимље“ 2. септембра 1977, новинар Матовић истиче:

„Подмлађени тим Полимља одиграо је прошле недеље прву утакмицу на свом новом стадиону у Хашимбеговића пољу против Металца из Краљева. Младићи у црвеним дресовима полетно су заиграли у првом полувремену, тако да је сигурни Небојша Ружић већ у 18. минуту успео да затресе противничку мрежу невиђеним поготком“…

Сви присутни тог дана на новом стадиону видели су тај „невиђени погодак“. То је заправо био ретко виђен гол, спектакуларан погодак који је новинар „Полимља“ овековечио „невиђеним“, дајући му тако највећи комплимент.

„Како се не бих сећао тог поготка. Заиста је био леп. И данас ми се врти филм са те утакмице. Нови стадион, терен као тепих, позитивна слављеничка атмосфера. Утисак је мало покварио резултат, нисмо победили у тој првој утакмици на новом стадиону, гости су изједначили у другом полувремену. Били смо тада млада екипа, тек у формирању. Ја сам имао 18 година“, говори данас Ружић чије ће име захваљујући пуно и овом поготку остатити уписано у историји клуба који траје ево већ један век.

Небојша Ружић, популарни Крцко почео је каријеру у првом тиму „Полимља“ градити са 16 година. Због повреде колена са терена се повукао у 32. години.  После скоро 500 утакмица за вољено „Полимље“. Тај ретко виђен „невиђен гол“ постигао је као играч у „везном реду“. Потом је прекомандован на позицију десног бека. Вођен талентом и добрим играма у црвеном дресу, играо је и у ФАП-у из Прибоја, ужичкој „Слободи“ и једну сезону у ОФК Београду, када јетренер био Гојко Зец, а каријеру почињао Митар Мркела.

„Најлепше је било бити млад и играти за своје Полимље. Захваљујући фудбалу постао сам ‘неко’ у граду. Сви те воле и познају, у школи, на улици, у кафићима. Највећа част ми је била што сам био део те ‘златне генерације’, играти са Мирсом, Урошем, Кемом, Тошом, Мишом, Сабријом, Даном… према којима и данас имам дубоко поштовање. А најбоља екипа у којој сам играо, то је онај чувени тим Пријепоља са 30. МОСИ 1984. године. На отварању игара играли смо против Иванграда пред, како су забележили извештачи, 12.000 гледалаца. Нисмо тада ставили шлаг на торту јер нас је у финалу победио Прибој голом Слађана Шћеповића“, сећа се Крцко неких детаља из своје богате играчке каријере.

Ружић је зелени правугаоник принудно напустио као играч, али није отишао из фудбала. Постао је тренер.

„Завршио сам Вишу тренерску школу у Новом Саду. Седео сам у клупи заједно са дојучерашњим селектором Црне Горе Мијом Радуловићем и легендом сарајевског Жеље Ненадом Старовлахом. Први сам пријепољски тренер са завршеном овом школом, и данас једини тренер са Уефином А лиценцом на подручју ОФС Прибој који покрива и општине Пријепоље, Нову Варош и Сјеницу. Био сам и инструктор у ФС СЦГ у сезони 2005/06“, истиче Крцко.

Тренерски занат пекао је у више клубова. И у овом еснафу богата је његова бележница.

„Први посао као тренер имао сам у ФК ‘Пљевља 98’ године 2001. Био сам тренер Полимља и Јасена. Највећи успех са Полимљем остварио сам освајањем Купа Златиборског округа, а са бродаревским Јасеном освајање 5. места у Моравско-шумадијској зони у сезони 2019/20. Остаће ми у сећању утакмица између ова два тима када сам први пут преузео Јасен. У локалном дербију, у фантастичној утакмици на Росуљама победили смо Полимље са 2:0. Тренерски драгуљ представља ми златна медаља репрезентације Пријепоља на МОСИ у Прибоју 2018. Тада смо у полуфиналу победили домаћина, реванширајући се тако за болан пораз у финалу МОСИ 1984. у Пријепољу. У финалу смо победили Пљевља и тако са Игара у наш град донели фудбалско злато, прво после оног из 1974. када је она чувена златна генерација најсјајније одличје МОСИ освојила на домаћем терену“, говори из тренерског угла Небојша Ружић и прави искуствену паралелу  на релацији играч – тренер.

„Много је лакше играти него тренер бити. Стресна је тренерска клупа. Због разних утицаја. У тренерски посао се мешају чланови управа клубова који углавном нису фудбалски људи. Све је израженији и притисак родитеља. Пријепоље има доста фудбалских талената, са њима треба стрпљиво радити. И не дозволлити да се управа меша у посао тренера, а поготово да родитељи воде политику клуба и састављају тим“.

Крцко се остварио и у малом фудбалу. Био је члан пријепољског „Валтера“ који је од 1984. до 1986. играо Другу футсал лигу и два пута изгубио у финалу Купа Србије. Пре десет година, 2013, основао је Школу фудбала „Микрон“. И даље је води. Окупља око 30 малишана, узраста до 11 година. Име школи је дао по почетним словима имена и презимена легенди ФК „Полимље“ одајући им и тако почаст. Њима, као и Пријепољцу са сарајевском адресом, проф. Муниру Таловићу, дугује неизмерну захвалност за све што је у фудбалу постигао.

Крцко крцка своје последње дане радног века проведеног у предузећу „Путеви“. Ускоро ће постати млади пензионер. Као Човек од фудбала и даље ће остати у фудбалу. Упамћен и као аутор првог гола постигнутог на новом Градском стадиону. Ретко виђеног „невиђеног гола“.

С. М.

Потпис фотки:

  1. Небојша Ружић Крцко
  2. Лист „Полимље“, 2. септембар 1977.
  3. Градски стадион у Хашимбеговића пољу

 

   

Podelite tekst:

ОСТАВИ ОДГОВОР

Молимо унесите Ваш коментар
Молимо унесите Ваше име