„Ко се замонаши, тај се заветовао Христу и цркви. То је нешто велико. Грехом се сматра напустити тај живот“.
Још у Источном римском царству, каснијој Византији, манастири су доживљавани као непобедива утврђења и светионици хришћанске вере. Током векова срочена су јасна, строга, правила која уређују њихов свакодневни животни ритам и страствено проповедање вере. Искрено покајање и непрестана молитва, заветовање на сиромаштво, безбрачни живот, послушност и њихово упорно трагање за анђеоским смирењем, уздигли су монахе међу најпоштованије у православном свештенству.
Ова црквена пракса и данас је важећа у свим манастирима па и у малој седмочланој женској монашкој заједници, окупљеној у Милешеви. У општежићу, заједно са игуманијом Аквилином, службу божју и свакодневна послушања обављају сестре Теодора, Недеља, Екатарина, Ирина и Алексија и искушеница Добринка. Оне настављају вековну традицију када су у Милешеви живели и монаси и монахиње. Данас је ова света лавра, овај симбол поклоништва, женски манастир.
Мати Аквилина : игуманија манастира Милешеве
„Дан у манастиру почиње веома рано, пре свега због личног молитвеног правила, усредсређеном молитвом у ћелији. Сваки монах или монахиња залагодаре Богу што им је подарио нови дан, да могу и даље да му служе. После тога иде се у цркву, у пола шест нам почињу часови а у шест литургија, прича за «Полимље» игуманија, мати Аквилина, уз благослов владике Атанасија.
Описујући обичан монашки дан игуманија Аквилина мирним, мелодичним гласом набраја послушања која сваког дана добијају све сестре:
„Некад је то заливање цвећа, пластеника, чишћење…до пола девет. То је време за доручак. После тога игуманија опет изда послушања и заједно са њима ради јер она мора бити пример у свему својим сестрама које води на путу ка Хрису. Она мора да буде показатељ сестринству у свему и у молитви и у раду јер се сестре највише угледају на њу“
После ручка долазе нова послушања, да се доради дан и заврше послови јер, манастир је велики па посла увек има. Већ у пола пет је молитва, акатист Светом Сави и онда бденије:
„Свако вече у манастиру имамо бденије до седам сати. Тада сестре имају времена да читају своје правило да мало прошетају кроз манастир и посвете се себи, ономе што оне воле. И у девет опет имају повечерје, молитву, после тога иду у своје келије и ту завршавају своје келијско правило, молитву, пре одласка на починак“.
Епископ Милешевски, господин Атанасије са монаштвом
Манастир има своју економију, своје три краве, педесет кокошака и десет морки а сестринство у тим пословима има помоћ једног радника. Када затреба пристижу и комшије из Пријепоља, Косатице Ивања, жене које долазе на литургију. У манастиру се води рачуна о башти и пластенику у којима се производи поврће за манастирске потребе, монахиње праве сир, имају своје млеко, свој кајмак, своја јаја, доста свог воћа…
„Од тога се манастир издржава, обнавља и живи а велика помоћ долази нам и од наших ктитора и приложника. Осим тога, сестре раде ручне радове, као што су бројанице, вез, правимо прекриваче за цркву, за крштења и венчања, торбице… тако да се доста издржавамо и од свога труда, од сувенира који се продају у нашој продавници. Грејемо се на угаљ и на дрва из манастирске шуме али има људи који нам поклоне огрев. Око припреме помаже нам благочестиви народ, полицајци, саобраћајци, дођу и помогну кад је сеча и цепање, ту су и наше комшије, додаје мати Аквилина не пропуштајући да их помене у свакој прилици.
„Често имамо доста гостију, мoрају и конаци да се среде. Без те помоћи са стране не бисмо увек успели да стигнемо и да овладамо свим пословима“
У НЕПРЕСТАНОМ РАЗГОВАРУ С БОГОМ
„И када раде, монах или монахиња се моле богу. Ми смо у непрестаном разговору са богом и када нисмо у цркви, иако смо на својим послушањима. Увек у себи изговарамо молитву : „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешну, пресвета Богородице, спаси ме, и молимо се светитељима“, каже мати Аквилина која је у манастир Милешеву дошла као искушеница, овде се замонашила 2006. године, 2011. постала старешина манастира а 2012. је добила чин игуманије.
„Нисам никада раније била у Милешеви. Дошла сам овде из манастира Раковица у који сам стигла 2000. године. Шест година након тога, са благословом, сам распоређена у манастир Милешеву, каже игуманија појашњавајући разлику између старешине и овог чина.
„Између игуманије и старешине нема неке разлике, што се тиче обавеза. Једино у томе што она није произведена у игумански чин. Неко може бити старешина манастира али други може постати игуманија. Старешина замењује игуманију“
На опаску да је старешина, преведено на световни језик заправо в.д. директора, мати се уздржано смеје:
„Па, рецимо, нешто слично. Све док епископ не одлучи да је прозведе у игуманију. Да, то је изузетно свечан чин“.
Разговарамо са игуманијом о томе како се постаје монахиња, одакле се почиње.
Радионица веза
„Сестре обично посећују манастире, обилазе, буду гости и онда, где их срце поведе ту и остану. Где осете да их господ призове, ту започну искушенички и монашки живот. У манастиру се прво буде гост на месец дана, да свака види да ли хоће да остане ту или неће. Након тога, три месеца буде послушница, полако гледа, учи, и у својој глави промишља да ли она то може да издржи. Онда креће искушеништво. Она мора да прође сва могућа послушања која добија од игуманије, мора да научи све и о свему, и о молитви и о сваком раду. Искушеница мора да зна све. Тај период може да траје од 3 до 12 година али обично до 5 година. До тада је она стасала да буде монахиња али то мора да буде искључиво њена чврста одлука. Када већ постане монахиња грехом се сматра напустити тај живот. Ко се замонаши, тај се заветовао Христу и цркви.То је нешто велико. Зато и постоје те године искушеништва, да свака у себи „преломи“. Тада је њихов живот посвећен цркви и богу.
Развијање посебних вештина
Суштина монашког живота је редовно исповедање. Монаштво води духовник коме се исповедају. Он управља молитвама и путем верског уздизања и сазревања. Он даје епитимију ако је неко згрешио и кроз исповест их враћа поново на пут којим су кренули. Исповест је обавезна“.
Како у цркви може да се згреши? Шта може да згреши неко ко се иза зидова манастира свакодневно моли богу и има своја послушања која редовно извршава?
„Нису грехови само да се краде, лаже…грех је и кад се много смејемо, када причамо нешто што није богу угодно, ако неког, не дај боже оговоримо, или ако дође ружна мисао о некоме. То су све греси и морају се исповедити. Исповедамо се Христу, њему причамо о својим гресима и тражимо опрост а духовник је само сведок у том чину. Ако нас није било стид да згрешимо не сме нас бити стид ни да то кажемо. Морамо да се отворимо богу. Да ишчистимо нашу душу. Да буде бела… Сестре могу да се пожале игуманији, она ће дати савете али опет све мора да иде кроз исповест“, описује мати Аквилина наводећи да се сестре исповедају једном до два пута месечно. Ако је некој грех пао тешко и не може да сачека исповест, може да олакша душу и код игуманије. Али, опет мора ићи на исповест.
И тако, теку монашки дани, у молитви и раду. Данас, број оних који су се одазвали Христу, није сразмеран средњовековном броју али је улога монаха и даље подједнако велика. У монографији Манастир Милешева, која је ове године изашла из штампе, за монахе се каже да су „оставли све своје за собом и кренули трновитом стазом којом се ређе иде.
„Они су одабрани, призвани и одазвани. Посвећени су послушању, молитви, праштању, дуготрпљењу и тиховању, све зарад стицања љубави и обитавања у Безграничном срцу…Усмерени на сопствено духовно узрастање призивају и друге да заједно узносе молитву у Милешеви“.
Монашки живот
На молитвену природу непрестаног служења Богу и ближњима упућује и дубока симболика њихових тамних одора. Приликом монашења, односно примања схиме, свечане заклетве, и неизоставног полагања три посебна завета : безбрачности, сиромаштва и послушности, сваки монах и монахиња на леђа стављају параман, мањи комад четвороуганог платна, спојеног с дрвеним распећем на прсима, на коме је извезен крст. То их подсећа да су на своја плећа добровољно узели Христово бреме и чланови братства или сестринства непрекидно га носе испод својих мантија.
М.Цмиљановић
Фото: Милан Ђаков
