„Било је паметније да смо развијали аграр и путеве, уместо што смо са села силну снагу покупили која није била ни сељак, ни пролетер. Штета што није било аграрне политике, него је било најјефтиније да запошљавају те људе са села у индустрију. То је велика грешка.
„Грешка је то била велика“. Углавном је то реченица коју ће понављати многи, анализирајући педесете и шездесете, када су зарад брзе индустријализације, без икаквих планова, практично исељана читава села. Наставиће се то све до новог века.
Вукоман Шалипуровић се бавио истраживањем овог краја, добио 1974. награду Ослобођење Пријепоља и у пригодном говору рекао:“На овим просторима требало би пре свега одбацити ћифтарлук, уско гледање, мале, ситне личне тековине, личне кућоградње, манију плацева, ситносопственичка имања са повртњацима, шталама и кокошињцима. Треба тражити знање и образовање, а не паланачки стил. Радничкој класи још свежој и тек дошлој са села која пуни градове Полимља и уноси навике сеоског роваша, међашких односа и свађа, крчења и присвајања и малог осећаја за заједничким и градским, треба пружити васпитање да би се културно владали“. Економски стручњаци стидљиво опомињу да нам је индустрија загушена, да се капацитети дуплирају, да полуписмене политичке структуре „преписују“ једне од других, да је дошло до нагомилавања производа за које више нема домаћег тржишта. Текстилна и обућарска индустрија 1977. већ би могле да подмире потребе пола Европе. Највише запослених у том тренутку у овом крају је у прибојском ФАП-у (4.259), па у Текстилном комбинату (1500). По највећем броју запослених, међу десет предузећа из три суседне општине, седам је из Пријепоља. Од десет предузећа највише и губиташа је из Пријепоља.
Почетак осамдесетих доноси личне карте предузећа која су чинила привреду општине. Текстилни комбинат имао је 1960. године 680 радника, а 1980. већ 1.660. Ливница је основана 1960. са 36 радника. Двадесет година касније запослено је 615. „Ирис“ је 1960. запошљавао 160 радника, а 1980. већ 600. „Лимка“ је 1960. имала 66 запослених, а 1980. преко 850.
Па, ипак, причају се још приче о цивилизацијским благодетима која стижу у забита села. Тако Горачићи добили струју али неки и нису свесни шта то значи јер „навикло се да бакљом луча осветљава себи вечеру, мислило да струја привлачи громове“. Тог априла 1982.године изграђен је мост преко језера којим су житељи Џурова могли коначно пролазити и превозити себе и робу. Уопште, од Бистрице до Бродарева било је мало мостова, а скелеџије и чамџије имале су пуне руке посла. Људи су знали да чекају сатима, да позивају грленим авазом кад би ишли или се враћали са пијаце, из воденице, са свадбе или вашара. И Кучин је добио струју 1982. А Камена Гора је чекала да стигну телефони. Наиме, ово село је имало телефонску линију још пре рата јер су учитељи, браћа Миодраговићи, уплатили добровољне прилоге, а вредни Каменогорци су сами изградили линију која је село повезала са жандармеријском станицом у Комарану. Тако је Камена Гора била једино село у више срезова које је имало телефон. Камена Гора је између два светска рата имала и телефонску линију са Пријепољем, читаоницу, изграђена је зграда за ђачку пекару и кухињу, покренута је иницијатива да буде проглашена за ваздушну бању. Сељашница је 1983.године у такмичењу села у популарној телевизијској емисији „Знање-имање“ освојила треће место, у конкуренцији села из целе оне Југославије.
Али криза дебело загриза. Одмах се по фиокама траже стари планови, да се стекне утисак да се нешто помера из очигледне стагнације и руинирања. Кад је криза-одмах се трага за неким програмом за ревитализацију пољопривреде. Требало је да се сви средином осамдесетих радујемо будућој фарми са 3000 оваца која ће „оживети пуста јадовничка села“. У ту сврху откупљено је од власника, од којих је већина већ давно напустила село, чак 250 хектара ливада и пашњака. Добро одрађено. Хвалимо се јер имамо 10.800 запослених. Од тог броја високу школу, какву такву и ма како завршену, у целој општини са скоро 50.000 становника има само – 400 људи! Само 770 висококвалификованих радника ради у привреди, а 5000 запослених нема ама баш никакву квалификацију. Била је средина осамдесетих година 20.века. На почетку новог, 21.века, број људи без икакве и непотпуне основне школе у овој општини је 7.500, што је скоро 15 одсто укупног броја становништва. Високо образовање има 998 људи или једва 5,5 одсто.
КРЕТАЊЕ НА РЕЛАЦИЈИ СЕЛО-ГРАД
Била је 1948.година када је на селу у општини Пријепоље живело 28.500 становника, а у граду 2.828. Највећи пораст становништва у граду, од чак 5.600, забележен је у периоду 1961-1971. Од тада почиње да се стално смањује број становника села. Село је, ипак, највише „испражњено“ између 1991-2001. године када је отишло скоро 5000 људи, а тенденција је настављена до 2011.године када су урађени подаци. Од 1948. до 2011.године број становника у граду повећан је за 10.500, а на селу је смањен за 4.700.
Још мало поређења:1961.године пријепољска општина има 38.925 становника. Ораница и вртова 11.165 хектара, воћњака 741 хектара, ливада 8.544, пашњака 17.677 хектара. У општини има око 50.000 оваца и 25.000 говеда, 18.000 живине и 1.313 кошница. А кад је реч о запошљавању: Године 1963. било је запослено 4.426 радника, а у привреди 3.735.
2011. године пријерпољска општина има 37.000 становника. Њиве заузимају 8.853 хектара, воћњака је на 1.687 хектара, ливада 10.736 хектара, пашњака 16.900 хектара. У општини има 6.000 оваца и коза заједно и 4.900 говеда. Живине има 145.330. и 6.515 кошница. У целој општини пољопривредно становништво 2014.године чини 7,97 одсто становништва. Деведесете су означиле крај „привредног сна“ и снова о „хлебу без мотике“. Индустрија је 1995.године чинила 35,6 одсто народног дохотка, пољопривреда 27, а трговина само 10,3 одсто. Десет година касније индустрија чини само 14 одсто, пољопривреда 29, а трговина чак 27 одсто.Број запослених у пријепољској општини је за петнаестак година – преполовљен, односно, 1995. године било је 10.557, док је на крају 2009. године евидентирано 5.778 запослених, што је пад за невероватних 45,2 одсто. Плате заостају 30 одсто у односу на просечна примања у Србији. Пре приватизације предузећа, односно власничке трансформације, чија се успешност мери са једва 9 одсто, било је запослено преко 6.000 радника. Десет година касније, 2005. године у предузећима која су приватизована или су у “процесу”, радило је око 2000 радника, а на крају 2009. године остало је да ради свега – 500 радника!
РАДНИЧКЕ ПРИЧЕ
Фабрика, како су сви до њеног краја, звали Текстилни комбинат, била је прва фабрика у Санџаку. Народ је го и бос 1951.године по блату, снегу и потпуном мраку кренуо да гради нову класу. „Агитација“ је обишла сва села, од куће до куће, молили људе. Непопуларно било, посебно за жене. У нека села није се смело ни заћи, знало се какав ће их отпор дочекати. А Савка Шпица сећала се 1963.године како је из Дренове стигла у фабрику која јој је отворила поглед. Вели да се никада више не би вратила на село у коме је оставила игле и вретено, стадо и пашњаке. Ариф Кухиња био је из Хрта. Кад је дошао у фабрику у кући их на селу било десеторо. Био је први радник Фабрике који је од плате саградио кућу. Отац Босиљке Ћосић није хтео ни да чује да му „дјете“ иде у фабрику, па она побегла у Земун на обуку. Сећа се како су их на селу чудно гледали, а младићи избегавали оне које раде у фабрици, нису хтели ни у коло да се ухвате до њих. А Финка Брашњовић се сећала како је „дошла агитација да од мајке тражи да сестра иде на курс за раднике. Мајка рекла:“Зар оволику ђевојку да шаљем да скита по чаршији. Ако хоћете ево вам ово ђетушче“. И тако Финка са 13 година са 30 девојака кренула у Земун. Масовни пријем радника догодио се од 1980-1990.године. Кажу радници да то није био мудар потез. На почетку новог века имају мале плате које примају више у роби него у новцу. Нису срећни. Ко има боље, веле, он не ради у Фабрици.
Никола Косовац је дошао из Београда и створио је ту Фабрику. Био је директор од 1951 до 1966. када је почела „политика да се меша“. Пре петнаестак година, у интервју ми је рекао:“ Имали смо од сировина голу радну снагу и пљеваљски угаљ, добру вољу и визију. Али индустрија је почела превише да се уситњава. Било је паметније да смо развијали аграр и путеве, уместо што смо са села силну снагу покупили која није била ни сељак, ни пролетер. Штета што није било аграрне политике, него је било најјефтиније да запошљавају те људе са села у индустрију. То је велика грешка. А томе треба додати и незнање и корупцију“.
И ето села без сељака, фабрика без радника. Мртви капитали. Тежак живот. Сналажење које траје предуго. Сетим се „хићаја“, поучних прича, које је у овом крају бележио први социолог села, Сретен Вукосављевић: „Био један тухаф вилајет. Обњиштала у њем раја, огладнио народ. Забринуо се девлет. Тољагом-не иде. Девлет, јалити власт, позва хоџе да читају молитве и да сјетују. Не иде. Девлет позва чалгиџије, чочеке и ченгије да играју и пјевају и милету и девлету. Аман јараби, да не би шта би, не би се ни знало штага је ченгија и чалгиџија. Играло се и пјевало али се свјетина не смири. На послетку, позваше старог дервиша. Мудром дервишу учини се лако решити муку девлета. Дати народу хљеба и хашлука. Али, окле, вели власт, кад у хазни нема ништа. „Па, узмите од народа“, рече дервиш. Девлет се замислио, а онда и „скопчао“: да се прикупи од свјетине, од сваког много, а највише од сиротиње. Кад дођу до крепавања, пружићемо им као девлет помало али из наше руке, зобаће колико ми дамо. Тако и би. Махнита свјетина се опамети и смири“.
Индира Хаџагић