POLIMLJE U MIOSKOJ : SVAKO SELO PRIČA ZA SEBE

Gde početi priču o Mioskoj? Ćeteništu, gde se slapovi bistre vode obrušavaju u duboki vir u kom su mešani tokom leta oduvek pronalazili osveženje? Vodenice Kujovića čiji se točak počeo okretati još za vreme „turskih dana“? Letnjikovca Milivoja Žugića, uglednog intelektualca i novinara koji je dobar deo svog života proveo u druženju sa meštanima? Kraj malinjaka koji su „pritisli“ s obe strane reke ili starog puta za Kamenu Goru koji je „potrošilo“ vreme? Ili od pedesetak mladih ljudi koji egzistenciju vide u poljoprivredi?

U Mioskoj svaka priča meštana počinje i završava se kraj reke, jer je ona, tvrde „žila kucavica“ sela. Ovde se, kažu, kraj reke živi i živi od – reke. Zato i naša priča počinje od reke…

MIOSKA – SELO I REKA

Okružena brdima kao štitnicima od vremenskih nepogoda i bogata vodom zahvaljujući reci koja kroz nju protiče, Mioska ima idealne uslove za bavljenje poljoprivredom, a tu povoljnost meštani su znali itekako da  iskoriste. Zemljoradnja je ovde oduvek bila primarno zanimanje, a najbolja „presada“ paprike, paradajza, kupusa, redovno je stizala je na pijačne tezge iz ovog sela, desetak kilometara udaljenog od Prijepolja.

Tople leje i plastenike od pre nekoliko godina zamenili su malinjaci.

„Poljoprivreda je u Mioskoj tradicija. Moj otac je bio jedan od uspešnijih proizvođača duhana, da bi se kasnije preorijentisao na proizvodnju rasada. Ja sam pre tridesetak godina prvi u selu počeo uzgajati malinu i odustao, da bih pre petnaestak godina opet krenuo sa proizvodnjom. Danas se svih 35 domaćinstava bavi ovim poslom. Svaka stopa zemlje je pod zasadom maline, tvrdi Medo Kujević, jedan od starosedelaca.

Bilans ovogodišnjeg roda je oko 120 tona, pohvališe nam se meštani. Rekoše i da od oko 150 ljudi koliko broji selo, čak 70 posto čine mladji ljudi koji su imali priliku da odu i rade u tuđoj zemlji, ali su ipak odlučili da prigrle svoju i nastave vekovnu tradiciju.

„ U selu su čak 24 mladića između dvadeset i trideset godina i isključivo se bave zemljoradnjom. Ovde grade kuće i planiraju svoju budućnost, priča nam Sutko Luinović koji je otkupom sekundarnih sirovina razvio posao i jedan je od dva preuzetnika u ovom selu. Samo je, kaže, dvoje ljudi zaposleno u državnom a desetak u privatnom sektoru. Ostali su „uhlebljenje“ pronašli na – zemlji!

„ Svi imamo registrovana gazdinstva, ali od države nikad pomoć nismo tražili. Pomažemo jedni drugima pa ako je nekad i bilo manjih nesuglasica, malina nas je ujedinila. Zajedno se „krčkamo u istom loncu“, jedni drugima najveća podrška i priskačemo u pomoć kad god zatreba. U jeku berbe ovde je „grmelo“ od pesme…radili jesmo, ali stigli i da zapevamo, našalimo se, da ponekad „okrenemo“ talpine…Nikad lepše ni vedrije atmosfere nego poslednjih nekoliko godina, rekoše nam.

U slozi zajedno živi 35 domaćinstava koja nose čak 17 različitih prezimena. „Najbrojniji su starosedeoci – Mehonići, Kujovići, Kordići, Delendžići…u Miskoj žive i Spahići, Ćubići, Sredojevići, Bukovice, Habibovići, Nestorovići, Memovići…, „prebrojavaju“ prezimena Mioštani.

„ Poznata su i naša prijateljstva sa Kamenogorcima. Ovo imanje otac je kupio od Anta Kijanovića, našeg porodičnog kuma. Naši stari su se oduvek družili a nastavili i mi mladji…Volimo da se pohvalimo i da je među nama živeo i Milivoje Žugić, novinar i osnivač sadašnjeg lista Polimlje. Kažu da je rakija koju je pekao ostala neprevaziđena. Pričali su nam da su mu gosti bili viđeniji ljudi, intelektualci, ministri…voleo je da ih ugosti i posluži „šljivom“. Njegova supruga Natalija je žene učila kako da pravilno odgajaju decu… donela recepte kolača koji se i dan – danas zovu njenim imenom. Decenijama u Žugićevom letnjikovcu niko nije živeo niti ga obilazio, ali smo ga čuvali kao blago, priča nam Sutko Luinović.

NA PRVI POGLED – SELO BEZ PROBLEMA

Svako selo je priča za sebe i zanimljivo na svoj način, a životi malih zajednica su po pravilu aktuelni samo tokom predizbornih kampanja. Čak i tada Mioska se retko spomene. Valjda zato što dve mesne zajednice Kolovrat i Velika Župa, kojima pripada ne mogu da odluče koja bi i kako mogla rešiti probleme meštana. A dok se lopta sa jednog prebacuje na drugi teren, oni se se gomilaju godinama, pa i decenijama a svaki pokušaj da se reše, najčešće nailazili na nerazumevanje.

Najveći su put, voda i kanalizacija a bez toga, kažu, nema ni reči o razvoju sela. Privremeno rešenje vodosnabdevanja našlo se u dve javne česme i ostalo trajni problem žitelja Mioske. Uz nemogućnost kontrole potrošnje vode, višedecenijsko korištenje uzrokovalo je i tehičke probleme, pa su kvarovi u sistemu sve češći.

„ Iako smo u obavezi da održavamo 3000 metara, sami ne umemo otkloniti svaki kvar u sistemu. S druge strane, ljudi hoće da znaju koliko troše i revoltirani su što lokalna samouprava nije našla način da reši ovaj problem. Zato ne plaćaju račune, pa je dug dostigao cifru od oko milion i po dinara. Dolazili su iz Komunalnog preduzeća, ali nismo našli rešenje. Kada se radio vodovod za Veliku Župu platili smo učešće za krak koji bi vodio kroz Miosku. Prevladali su lični interesi, a sredstva potrošena za duge namene i usmerena ka većem biračkom telu, veruju meštani. Put je, kažu, saniran pre nekoliko godina i vrlo brzo propao od povšinskih voda. Kanalizacija se, kažu, spomene samo tokom predizbornih kampanja

.

„ Što je do nas mi smo uradili: obnovili kuće, pokrenuli proizvodnju i zadržali mlade. Uz malo dobre volje Mioska bi mogla postati primer drugim selima. Ne tražimo da nas zaposle, niti tražimo bilo kakve subvencije. Tražimo samo ono bi svaki čovek u 21. veku trebalo da ima, kaže Medo Mehonić.

U središtu priče, a i sela opet je – reka.

„Živimo zahvaljujući reci. Sa najviše kote smo pokupili vodu i razveli do svake parcele. Na tom mestu će, kako saznajemo, uskoro početi izgradnja brane. Nakon javnog uvida u projekat, poslali smo pribedbu i čekamo razvoj situacije. Nemamo ništa protiv izgradnje ako se utvrdi da naša egzistencija neće biti ugrožena. Ovaj put se nadamo da će lokalna samouprava imati sluha i uzeti u obzir da bi brana na reci mogla ugroziti opstanak sela, rekoše nam.

U smiraj dana se makadamskim putem vozimo do kraja sela i Žugićevog letnjikovca, a onda putem za Hrta jer je, rekoše nam, sa druge strane najlepši pogled na panoramu sela. I zaista, lepota Mioske je očaravajuća. Modro zelena boja reke talasa se pod sunčevim zracima…žila kucavica sela.

J. Beganović

U Mioskoj svaka priča počinje i završava se kraj reke, jer je reka „žila kucavica“ ovog malog i brdima ušuškanog sela. Ovde se, kažu, kraj reke živi i živi od – reke. Zato i naša priča počinje od reke…

Gde početi priču o Mioskoj? Ćeteništu, gde se slapovi bistre vode obrušavaju u duboki vir u kom su mešani tokom leta oduvek pronalazili osveženje? Vodenice Kujovića čiji se točak počeo okretati još za vreme „turskih dana“? Letnjikovca Milivoja Žugića, uglednog intelektualca i novinara koji je dobar deo svog života proveo u druženju sa meštanima? Kraj malinjaka koji su „pritisli“ s obe strane reke ili starog puta za Kamenu Goru koji je „potrošilo“ vreme? Ili od pedesetak mladih ljudi koji egzistenciju vide u poljoprivredi?

U Mioskoj svaka priča meštana počinje i završava se kraj reke, jer je ona, tvrde „žila kucavica“ sela. Ovde se, kažu, kraj reke živi i živi od – reke. Zato i naša priča počinje od reke…

MIOSKA – SELO I REKA

Okružena brdima kao štitnicima od vremenskih nepogoda i bogata vodom zahvaljujući reci koja kroz nju protiče, Mioska ima idealne uslove za bavljenje poljoprivredom, a tu povoljnost meštani su znali itekako da  iskoriste. Zemljoradnja je ovde oduvek bila primarno zanimanje, a najbolja „presada“ paprike, paradajza, kupusa, redovno je stizala je na pijačne tezge iz ovog sela, desetak kilometara udaljenog od Prijepolja.

Tople leje i plastenike od pre nekoliko godina zamenili su malinjaci.

„Poljoprivreda je u Mioskoj tradicija. Moj otac je bio jedan od uspešnijih proizvođača duhana, da bi se kasnije preorijentisao na proizvodnju rasada. Ja sam pre tridesetak godina prvi u selu počeo uzgajati malinu i odustao, da bih pre petnaestak godina opet krenuo sa proizvodnjom. Danas se svih 35 domaćinstava bavi ovim poslom. Svaka stopa zemlje je pod zasadom maline, tvrdi Medo Kujević, jedan od starosedelaca.

Bilans ovogodišnjeg roda je oko 120 tona, pohvališe nam se meštani. Rekoše i da od oko 150 ljudi koliko broji selo, čak 70 posto čine mladji ljudi koji su imali priliku da odu i rade u tuđoj zemlji, ali su ipak odlučili da prigrle svoju i nastave vekovnu tradiciju.

„ U selu su čak 24 mladića između dvadeset i trideset godina i isključivo se bave zemljoradnjom. Ovde grade kuće i planiraju svoju budućnost, priča nam Sutko Luinović koji je otkupom sekundarnih sirovina razvio posao i jedan je od dva preuzetnika u ovom selu. Samo je, kaže, dvoje ljudi zaposleno u državnom a desetak u privatnom sektoru. Ostali su „uhlebljenje“ pronašli na – zemlji!

„ Svi imamo registrovana gazdinstva, ali od države nikad pomoć nismo tražili. Pomažemo jedni drugima pa ako je nekad i bilo manjih nesuglasica, malina nas je ujedinila. Zajedno se „krčkamo u istom loncu“, jedni drugima najveća podrška i priskačemo u pomoć kad god zatreba. U jeku berbe ovde je „grmelo“ od pesme…radili jesmo, ali stigli i da zapevamo, našalimo se, da ponekad „okrenemo“ talpine…Nikad lepše ni vedrije atmosfere nego poslednjih nekoliko godina, rekoše nam.

U slozi zajedno živi 35 domaćinstava koja nose čak 17 različitih prezimena. „Najbrojniji su starosedeoci – Mehonići, Kujovići, Kordići, Delendžići…u Miskoj žive i Spahići, Ćubići, Sredojevići, Bukovice, Habibovići, Nestorovići, Memovići…, „prebrojavaju“ prezimena Mioštani.

„ Poznata su i naša prijateljstva sa Kamenogorcima. Ovo imanje otac je kupio od Anta Kijanovića, našeg porodičnog kuma. Naši stari su se oduvek družili a nastavili i mi mladji…Volimo da se pohvalimo i da je među nama živeo i Milivoje Žugić, novinar i osnivač sadašnjeg lista Polimlje. Kažu da je rakija koju je pekao ostala neprevaziđena. Pričali su nam da su mu gosti bili viđeniji ljudi, intelektualci, ministri…voleo je da ih ugosti i posluži „šljivom“. Njegova supruga Natalija je žene učila kako da pravilno odgajaju decu… donela recepte kolača koji se i dan – danas zovu njenim imenom. Decenijama u Žugićevom letnjikovcu niko nije živeo niti ga obilazio, ali smo ga čuvali kao blago, priča nam Sutko Luinović.

NA PRVI POGLED – SELO BEZ PROBLEMA

Svako selo je priča za sebe i zanimljivo na svoj način, a životi malih zajednica su po pravilu aktuelni samo tokom predizbornih kampanja. Čak i tada Mioska se retko spomene. Valjda zato što dve mesne zajednice Kolovrat i Velika Župa, kojima pripada ne mogu da odluče koja bi i kako mogla rešiti probleme meštana. A dok se lopta sa jednog prebacuje na drugi teren, oni se se gomilaju godinama, pa i decenijama a svaki pokušaj da se reše, najčešće nailazili na nerazumevanje.

Najveći su put, voda i kanalizacija a bez toga, kažu, nema ni reči o razvoju sela. Privremeno rešenje vodosnabdevanja našlo se u dve javne česme i ostalo trajni problem žitelja Mioske. Uz nemogućnost kontrole potrošnje vode, višedecenijsko korištenje uzrokovalo je i tehičke probleme, pa su kvarovi u sistemu sve češći.

„ Iako smo u obavezi da održavamo 3000 metara, sami ne umemo otkloniti svaki kvar u sistemu. S druge strane, ljudi hoće da znaju koliko troše i revoltirani su što lokalna samouprava nije našla način da reši ovaj problem. Zato ne plaćaju račune, pa je dug dostigao cifru od oko milion i po dinara. Dolazili su iz Komunalnog preduzeća, ali nismo našli rešenje. Kada se radio vodovod za Veliku Župu platili smo učešće za krak koji bi vodio kroz Miosku. Prevladali su lični interesi, a sredstva potrošena za duge namene i usmerena ka većem biračkom telu, veruju meštani. Put je, kažu, saniran pre nekoliko godina i vrlo brzo propao od povšinskih voda. Kanalizacija se, kažu, spomene samo tokom predizbornih kampanja

.

„ Što je do nas mi smo uradili: obnovili kuće, pokrenuli proizvodnju i zadržali mlade. Uz malo dobre volje Mioska bi mogla postati primer drugim selima. Ne tražimo da nas zaposle, niti tražimo bilo kakve subvencije. Tražimo samo ono bi svaki čovek u 21. veku trebalo da ima, kaže Medo Mehonić.

U središtu priče, a i sela opet je – reka.

„Živimo zahvaljujući reci. Sa najviše kote smo pokupili vodu i razveli do svake parcele. Na tom mestu će, kako saznajemo, uskoro početi izgradnja brane. Nakon javnog uvida u projekat, poslali smo pribedbu i čekamo razvoj situacije. Nemamo ništa protiv izgradnje ako se utvrdi da naša egzistencija neće biti ugrožena. Ovaj put se nadamo da će lokalna samouprava imati sluha i uzeti u obzir da bi brana na reci mogla ugroziti opstanak sela, rekoše nam.

U smiraj dana se makadamskim putem vozimo do kraja sela i Žugićevog letnjikovca, a onda putem za Hrta jer je, rekoše nam, sa druge strane najlepši pogled na panoramu sela. I zaista, lepota Mioske je očaravajuća. Modro zelena boja reke talasa se pod sunčevim zracima…žila kucavica sela.

J. Beganović