Пријепоље је град који поред богатог културно – историјског наслеђа нуди праву ризницу природних лепота. У овом крају сам рођена, одрасла, радила као просветни радник, упознала ризницу ових природних лепота. Данас као пензионер живим у Чачку. Са групом пензионера договорила сам се да посетимо овај крај.
Када дођемо у Пријепоље, град на самој граници са Црном Гором, будним оком пратиће нас лик Белог Анђела из Милешеве, којим се Европа путем сателита представила Америци средином 20. века. Својим раширеним крилима и милосрдним погледом дочекаће и испратити све поштоваоце манастира Милешеве, Пријепоља и његове околине. Посетом овом граду, који је настао као трг манастира Милешеве, приуштили смо себи задовољство сагледавања многобројних културно – историјских споменика. Прошли смо траговима старих народа: Римљана, Срба, Турака, Аустроугара…. Њиховим стазама водили су нас древни споменици попут манастира Милешеве, Давидовице, Сахат-куле, Ибрахим – пашине џамије, Махмут – бегове џамије, Католичке цркве, Римских некропола… Група пензионера, која је пошла на ово поклоничко путовање, желела је да сазна историјат ових култирно – историјских споменика које смо посетили.
Насељено још у римско доба, Средње Полимље се налазило у саставу старе српске државе Рашке. У првим писаним изворима Пријепоље се помиње као трг манастира Милешеве. То је уговор из 1343. године и односи се на трговину соли из Дубровника за Пријепоље. Град се развио као друмско насеље на караванском путу познатом под називом „Дубровачки друм“. Тај пут је водио од Дубровника и Котора преко Пљеваља, Милешевке, према манастиру Милешеви, Милошевом Долу, Сјеници, Расу, Трговишту, Новом Брду, Приштини, Трепчи, Софији и Цариграду.
Многобројни културно – историјски споменици из различитих периода указују на бурну историју пријепољског краја. После Отоманске империје, Пријепоље пада под аустроугарску власт. Крајем 19. века Аустроугарска монархија долази на обале Лима и на овим просторима се осетио утицај нове цивилизације. Из аустроугарског периода у Пријепољу је остала Католичка црква. Служила је као капела за војни аустроугарски гарнизон, у чијој близини се налазило и војничко гробље. Одласком аустроугарске војске остала је сачувана и представља један од симбола Пријепоља. Ако се вратимо траговима далеке прошлости сусрећемо се, у педграђу Пријепоља, са археолошким локалитетом „Дворине“ на Коловрату, где је откривена некропола из римског периода. Она датира из периода од 2. до 4. века нове ере и указује да је реч о урбаном насељу, привредном и управном центру римске провинције Далмације. Предмети који су пронађени на локалитету су од керамике, стакла, бронзе, сребра, злата и осталих археолошких материјала. Остаци камене пластике, надгробни споменици, архитектонски елементи, примерци накита, чувају се у Музеју у Пријепољу. Изградња здања у којем се данас налази Музеј завршена је 1845. године. Због своје амбијенталне вредности, ужива статус споменика културе. Првобитно се у њему налазила руждија – нижа гимназија, у којој су се изучавали предмети религијског и световног карактера. Музеј поседује археолошку, етнолошку и историјско- уметничку збирку. У новоизграђеном делу, налази се и стална поставка посвећена најпознатијем Пријепољцу у свету кошарке – Владу Дивцу. На улазу у Музеј постављена је бронзана скулптура „Мајка Ружица са синовима две вере“ (Лука и Алија), израђена према аутентичној фотографији. Рад је Страњанца (рођеног у Страњанима), академског вајара Горана Чпајака. Стојим поред скулптуре и размишљам о том времену:
Време тече, људи се мењају и одлазе.
Скулптура која краси улаз у пријепољски музеј, који је поред џамије, а недалеко од цркве, памти, ћути, опомиње.
Симболизира непролазност, постојаност, вечност.
Постоји упркост свим непогодама хранећи се историјом и дружећи са Светињама манастира Милешево.
Памти скулптура своју мајку Ружицу Пејовић из Комарана код Пријепоља.
Родила је Ружица две легенде, Луку и Риста, да посећају на Светог Луку и Христа. Вероватно су и рођени на те дане.
Синове које је мајка родила разродили су се у вери.
Ристо је узео име Алија, одрекао се Христа, али је остао син своје мајке.
Џабе су га звали Потурак и потурали му ово презиме.
Он је свог рођеног брата и даље држао за брата, иако су га други људи и историја терали на свађу.
Кружи легенда о два брата у вери разбраћена и сину расињена.
Памти скулптура своју мајку Ружицу Пејовић из Комарана код Пријепоља.
Сећају се синови кад су се фотографисали са својом мајком.
Обојици држи руку на раменима која једва дохвата.
Држи се да не упадне у раздор који су међу њима покушали да продубе неразумни и залуђени.
Мајка није била алпиниста која виси над провалијом.
Она је била мост који спаја два брата, два народа, две вере, две стране света, два Бога, ако два постоје, две свете књиге, два свемира.
Она се стисла између шајкаче и турбана.
Својом широком душом ударала је у црквена звона и пропевала гласом са минарета. То је слика да исте мајке рађају различите светове.
Слика је изливена у скулптуру и постављена на месту где се укрштају струје свађа и помирења, вере и невере, нечовештва и човештва, браће незавађене, јер су имали мајку светосавку и измиритељку.
Звона на Милешеви звоне. Рука Светог Саве опет браћу измирила.
Лепосава Пејовић, учитељица у пензији, Чачак
