U vremenu kada se tradicionalni zanati sve više gube, a industrijska proizvodnja preuzima primat, retki su oni koji decenijama ostaju verni svom pozivu. Jedan od njih je i Sejo Bajramović, pekar čije su pitaljke i somuni postali prepoznatljivi širom prijepoljskog kraja. Ovih dana obeležava značajan jubilej – 36 godina od otvaranja pekare „Sejo“.
„Drago mi je što imate privilegiju da tačno navrh 36 godina od kako sam otvorio ovu pekaru dođete i da nas posjetite. Tačno prije 36 godina sam se ja odvojio od brata, u martu 1990. godine, i evo već 36 godina kako ovde radim sa zadovoljstvom. Napunio sam 40 godina staža, ali isto kao da sam tek počeo – uopšte mi nije dosadilo, nego stalno radim istim tempom i sa istim entuzijazmom. Ovaj posao sam naslijedio od mog oca Husa, koji je bio jedan od najboljih pekara, mogu slobodno da kažem, u istoriji našeg grada. Bio je veliki radnik i fenomenalan majstor, a ja sam od njega naslijedio i ovaj posao i tu spretnost da mogu da radim kao i on. Malo su drukčiji uslovi sad kad mi radimo – imamo mašine, imamo bolje uslove nego kad su oni radili, ručno se tijesto kuvalo, baš je bio naporan rad.“
Godine, kako kaže, prolaze brzo, ali ljubav prema poslu ne jenjava.
„Godine brzo prolaze, ja sad vama pričam koliko je vremena prošlo, a kao da je juče bilo. Ovde sam radio sa svojim bratom, pa smo posle otvorili pekaru ‘Atinu’, tako da sad on radi dole, a ja ovde. Porodica se proširila, sve to nosi svoje, ali ja i dalje radim. Ja svake godine molim Boga da manje radim, a radim sve više, i onda mi ne bude jasno kako to, ali shvatim da je to do kvaliteta robe koju proizvodim“, kaže kroz osmeh Sejo Bajramović, majstor čije pitaljke svi prepoznaju bez mnogo razmišljanja.
„Moja pitaljka je prepoznatljiva svuda u našem kraju. Ove godine sam imao ponudu da podmirujem i Priboj, ali nisam mogao, jer je to baš veliki zalogaj – nisam mogao da se organizujem. Vidjećemo, ako Bog da, sledeće godine da i njih počastimo sa prijepoljskim pitaljkama. Kada je Ramazan ima mnogo više posla nego tokom godine – narod uzima pitaljke za iftar i suhur. Mislim da narod u tom mjesecu izbjegava hljeb, svi uzimaju pitaljke koje mi proizvodimo. Tačno znaju u koje vrijeme dolaze i tada ih kupuju. Kada nije Ramazan, ja proizvodim samo somun.“
Imao je Sejo priliku i da dopuni svoju ponudu drugim proizvodima ali on je ostao veran pitaljkama i somunu.
„Imao sam ponuda da radim hleb i druge proizvode, mogu ja to da radim, radio sam u ‘Trgopeku’ i u raznim pekarama, ali za to treba više majstora i veći su troškovi ali i rizik. Ja sam se bazirao na somun – meni to odgovara. Narod voli to što radim i ima povjerenja u mene. Nikad nikog nisam iznevjerio – kad se dogovorim, ja ću robu dostaviti. Da nisam radio kako treba, ovo bih odavno zatvorio.“
Kako kaže, za dobru pitaljku, najvažniji je majstorluk.
„Recept za pitaljke je jednostavan – brašno, so, kvasac, voda, bez aditiva. Peče se na 380 stepeni na turskoj peći. Ali nije sve u receptu – treba majstorluk, spretne ruke. To sam ja davno usavršio.“
U posao je uključena i porodica, kao i provereni saradnici.
„Čitava porodica je uključena – sin najviše, a kad je Ramazan, svi smo tu. I supruga Albina, iako vodi knjigovodstvenu agenciju, dođe da pomogne, i ćerka Lajla, kad stigne dođe. Imam dobre radnike, ne mijenjam ih, nadam se da neću ni ubuduće – sve je uigrano.“
Iako mu je otac savetovao da ne bira ovaj težak zanat, ljubav prema poslu je presudila.
„Otac mi nikad nije rekao da budem pekar, čak me je odvraćao, ali ja sam zavolio ovaj posao i nisam ga poslušao – i bolje što nisam.“
Rad u pekari je zahtevan, ali, kako kaže, uz dobru atmosferu sve ide lakše.
„Ja dođem u šest sati sa radnikom i radimo do večeri, pogotovo u Ramazanu. Ali pjevamo, šalimo se, radimo lagano – nije nam teško. Kad prođe Ramazan, odmorimo se par dana, pa nastavljamo noćnu smjenu, jer roba mora rano da stigne u prodavnice i ćevabdžinice.“
Posebnu pažnju posvećuje i kupcima druge veroispovesti.
„Pitaljke premazujemo ‘bulumaćem’, to je prokuvano brašno. Može i jaje da se doda u tu smesu, ali ovog Ramazana nisam htio da ga koristim, da ispoštujem i pravoslavce koji poste. Imamo respekta jedni prema drugima.“
O zanatima danas govori sa dozom zabrinutosti.
„Mladima bih poručio da manje gledaju u telefone, a više da se okrenu zanatima. Bolje je imati dobar zanat nego diplomu bez posla. Treba da uče od nas dok smo živi, da se ovo znanje ne izgubi. Prijepolje je prepoznatljivo po pitaljkama i bilo bi šteta da to nestane.“
Priča Seja Bajramovića svedoči o tome da se dugotrajan uspeh gradi na radu, posvećenosti i poštovanju tradicije. Uprkos izazovima savremenog vremena, upravo ovakvi majstori čuvaju duh zanata i dokazuju da kvalitet, iskren odnos prema poslu i poverenje kupaca ostaju najvažnije vrednosti.
Anja Puzović
