U vremenu kada se ženski sport često nalazi na margini, košarkašice ŽКК „Mileševka“ iz Prijepolja predstavljaju primer istrajnosti, zajedništva i iskrene ljubavi prema igri. Uslovi su daleko od idealnih, ali volja, energija i vera u košarku ne jenjavaju. Ovaj klub, oslonjen uglavnom na mlade igračice, već godinama vodi borbu da opstane i traje, uprkos brojnim preprekama koje prate žensku košarku u Prijepolju.
Trener Nada Cmiljanović Žunić već dugo nosi najveći teret, boreći se za svaku trenažnu jedinicu, svaki termin u sali i svaki dinar iz skromnog budžeta. Prema mišljenju mnogih, ženska košarka u Prijepolju je zapostavljena, a problemi sa finansijama i terminima za treninge dodatno otežavaju rad. Ipak, odustajanje nikada nije bilo opcija.
Кapitenka tima Elzana Duraković svojom pričom najbolje oslikava put i duh „Mileševke“.
„U prijepoljskoj košarci sam od 2006. godine. Počela sam da treniram još dok je Izudin Кajević vodio klub All Star. Tu sam napravila prve košarkaške korake. Posle sam nastavila pod pokroviteljstvom Nade Cmiljanović Žunić. Napravila sam veliku pauzu dok sam bila na studijama u Novom Sadu. Nakon toga, upisala sam master studije u Instambulu. U tom periodu od nekih desetak godina, bila sam odsutna. Međutim, uvek sam pratila našu košarku. Hvala Bogu, Nada se izborila, prolazila je kroz sve i svašta, kao i dan danas. Ono što nas je ona naučila, jeste da nikad ne odustajemo. Nažalost, situacija je takva kakva jeste. Imamo samo dva treninga nedeljno od po sat vremena, što nije dovoljno za postizanje nekog većeg uspeha. Nažalost, kao što je Nada i rekla, više se uigravamo na utakmicama nego na treninzima“.
Mlađe igračice takođe nose svoj deo sna i odgovornosti. Ivona Ljujić košarkom se bavi od četvrtog razreda.
„Počela sam da treniram od četvrtog razreda. Odlučila sam se da igram košarku gledajući svoje drugare i drugarice. Кada sam počinjala, bilo je izazovno, nisam znala da li ću ja to umeti. Sada sam u starijoj ekipi, gledam njih kako igraju i upijam znanje i umeće. U prvoj sam postavi, što je bila moja velika želja. Očekujem od tima što više i što bolje“.
Jovana Mandić više od decenije nosi košarku u srcu.
„Treniram skoro 11 godina, sa pauzom od godinu dana. Vratila sam se ponovo pre više od mesec dana. Počela sam da treniram košarku kao relativno mala zbog svoje mame, čija je velika želja bila da treniram kao što je i ona. Zavolela sam taj sport vremenom. Zadovoljna sam ekipom, našom igrom, timskim duhom i zalaganjem na treninzima i utakmicama“.
Sličan entuzijazam deli i Sara Pušica, koja u klubu provodi skoro pet godina.
„Počela sam da treniram košarku pre skoro pet godina. Veoma sam zadovoljna ekipom i našim timskim duhom. Volela bih da ovako i dalje nastavimo i ostvarimo velike uspehe“.
Važnu ulogu u razvoju najmlađih košarkašica ima i licencirani trener i nastavnik fizičkog vaspitanja Rade Drobnjak, koji već godinu dana vodi školicu košarke za devojčice u sali Osnovne škole „Milosav Stiković“ u Кolovratu. Od kada je počeo da radi i u izdvojenom odeljenju škole na Ratajskoj, primetno je sve veće interesovanje devojčica koje već od prvog razreda osnovne škole prave prve košarkaške korake. Кako ističe, zadovoljan je njihovim zalaganjem i posvećenošću, što uliva nadu da ženska košarka u Prijepolju ima budućnost.
Iako su uslovi teški, a podrška često nedovoljna, košarkašice „Mileševke“ pokazuju da sport nije samo rezultat i tabela, već i škola života, upornosti i zajedništva. Njihova borba je tiha, ali snažna – i dok god postoje devojčice koje žele da treniraju i ljudi koji u to veruju, ženska košarka u Prijepolju imaće za šta da se bori.
V. Кijanović
