Од првих баскет „утакмица“ у комшилуку до дреса јуниорске репрезентације
Србије – спортски пут младе Пријепољке Марије Цвијовић доказ је да
таленат, посвећеност и храброст да се оде из родног града у младим годинама
могу да отворе велика врата. Иако је данас далеко од Пријепоља, његове
улице, људи и први кораци на терену и даље су њен највећи ослонац и мотив
да настави да гради каријеру.
Када и како је почела твоја љубав према кошарци?
„Моја љубав према кошарци развила се још у детињству, када сам
свакодневно играла баскет са дечацима из насеља. Они су већ били део екипе
у Милешевцу, што ме подстакло да им се придружим на тренингу. Тај корак
показао се кључним — од тог тренутка кошарка је постала не само хоби, већ
и озбиљна, дугорочна посвећеност која је обликовала мој спортски развој“.
Да ли се сећаш свог првог тренинга и тренутка када си схватила да
кошарка није само хоби већ нешто чиме желиш озбиљно да се бавиш?
„Свој први тренинг и данас јасно памтим. Био је заједнички за дечаке и
девојчице, са великим бројем полазника, али упркос томе тренери су сваком
детету приступали пажљиво и посвећено. Та организованост,
професионалност и атмосфера у којој је свако имао прилику да напредује
оставили су снажан утисак на мене. Управо у том тренутку сам схватила да
кошарка за мене није само рекреативна активност, већ спорт у којем видим
простор за озбиљно бављење и лични развој“.
Ко ти је био највећа подршка на самом почетку – породица, тренери,
пријатељи?
„На самом почетку мог бављења кошарком, као и током целог мог
досадашњег пута, највећу и најстабилнију подршку представљала је моја
породица. Њихова доследна вера у мене, разумевање и подстицај били су
кључни за сваки мој корак напред. Поред породице, значајну улогу имали су
и тренери, који су ме усмеравали професионално и дисциплиновано, као и
пријатељи који су ме мотивисали да започнем тренирање“.
Како је изгледао твој пут од Пријепоља до клуба у ком данас играш?
„Мој професионални спортски пут започела сам у Пријепољу, одакле сам
прешла у Раднички 2016 из Крагујевца. У том клубу провела сам четири
године, током којих сам стекла значајно искуство и развила кључне вештине.
Након тога наставила сам каријеру у СПД Раднички Крагујевац, где сам
наставила свој професионални развој. Следећи корак био је прелазак у
Спартак из Суботице, где сам током две сезоне активно доприносила
резултатима тима и додатно унапредила свој играчки потенцијал. Тренутно
наступам за Рудар 1903 из Бора“.
Колико ти је било тешко да напустиш родни град у тако младим
годинама?
„Било је изузетно тешко напустити свој родни град у тако младим годинама.
Са само 15 година отишла сам у други град, што је захтевало много
одрицања, прилагођавања и самосталности. И поред свих изазова и тешкоћа,
била сам свесна свог циља и посвећено сам тежила његовом остваривању. То
искуство ме научило дисциплини, одговорности и истрајности, а такође ми је
омогућило да већ у раним годинама стекнем професионалну зрелост и снагу
за даљи развој каријере“.
Да ли се често враћаш у Пријепоље и шта ти највише недостаје?
„Највише од свега ми недостаје породица. Отишла сам из Пријепоља веома
млада и тај растанак ми је остао као једна од најтежих животних
прекретница. Због обавеза и ритма који спорт носи, не враћам се онолико
често колико бих желела, али сваки долазак ми врати осећај мира и
припадности. Недостаје ми и онај једноставан животни ритам, позната лица,
топлина дома — све оно што те обликује и подсети одакле си кренуо и због
чега се бориш“.
Шта сматраш својим највећим успехом до сада?
„Највећим успехом сматрам то што сам била део јуниорске репрезентације
Србије. То је тренутак који ми је потврдио да сав труд, одрицања и године
рада имају смисла. Наравно, има још тога што бих могла да издвојим, али
управо тај позив у репрезентацију носи посебну тежину — јер представља
част, одговорност и доказ да сам на правом путу“.
Шта те највише мотивише да наставиш да напредујеш и бориш се за
нове успехе?
„Највише ме мотивише жеља да свакодневно будем боља верзија себе. У
спорту нема краја учењу и напретку и та стална борба са сопственим
границама ме покреће. Мотивацију ми дају и људи који верују у мене, као и
осећај да сваки мој успех може бити пример млађима који долазе. Знам
колико сам уложила и колико још могу, и управо та свест да нисам рекла
своју последњу реч ме гура напред ка новим циљевима и изазовима“.
Са каквим изазовима се суочава једна млада кошаркашица у
професионалном спорту?
„Једна млада кошаркашица у професионалном спорту суочава се са много
изазова. Пре свега, ту је велика конкуренција и потреба да сваког дана
доказујеш своју вредност. Затим долазе физички напори, повреде, умор,
тренинзи који некад трају и када тело више не може. Ментална снага је
једнако важна — научиш да се носиш са притиском, очекивањима, критикама
и сопственим сумњама. Ту је и баланс између факултета, посла, обавеза и
спорта, као и честа одвајања од породице и пријатеља. Сваки тај изазов те
обликује — научи те дисциплини, одговорности и издрживости, и баш зато
професионални спорт није само игра, него и велика школа живота“.
Како изгледа један твој дан – између тренинга, утакмица и одмора?
„Мој дан је прилично динамичан и захтева добру организацију. Пре свега,
идем на посао и трудим се да све обавезе завршим одговорно и на време.
Паралелно уклапам факултет и учење, јер ми је важно да наставим своје
образовање. Увече сам на тренинзима са екипом, где дајем максимум и
физички и ментално. После тренинга користим време за опоравак — од
истезања и бриге о телу, до одмора који ми је неопходан да сутра могу
поново да функционишем у пуном ритму. Такав темпо није увек лак, али сам
научила да балансирам обавезе и да сваки део дана искористим на прави
начин“.
Да ли размишљаш о томе где се видиш у наредних неколико година – на
терену или можда у некој другој улози у кошарци?
„Тренутно сам највише фокусирана на факултет и даље образовање.
Истовремено завршавам и за звање тренер-учитељ, да себе у наредним
годинама видим и у раду са децом. Волим терен, али све више размишљам о
улози у којој могу да пренесем знање и искуство млађима“.
Ко су твоји спортски узори?
„Соња Васић, због њене посвећености, професионализма и начина на који је
носила дрес репрезентације. Инспирише ме и Ана Дабовић, њена енергија,
храброст и ментална снага, као и начин на који је увек веровала у себе. Обе
су пример како се упорношћу и радом могу померати границе, и зато су ми
велика мотивација у свему што радим“.
Шта би поручила девојчицама из Пријепоља које маштају о спортској
каријери?
„Поручила бих свакој девојчици из Пријепоља да верује у себе и своје снове,
без обзира на то колико делују велики. Пут није лак, биће одрицања и тешких
тренутака, али свака препрека може да се савлада ако имаш јасну жељу и
вољу да радиш. Нека буду храбре, истрајне и поносне одакле долазе — јер
управо та снага из малог места често постане највећа предност на великој
сцени“.
Да ли би једног дана волела да се вратиш и помогнеш развој кошарке у
свом граду?
„Волела бих једног дана да се вратим и помогнем развоју кошарке у
Пријепољу. То је град у ком сам направила прве кораке и који ме обликовао.
Сматрам да свако ко је потекао одатле и прошао спортски пут има
одговорност да једног дана допринесе, посебно деци која тек улазе у свет
спорта. Радо бих своје искуство и знање уложила управо тамо где је све
почело“.
В. Кијановић
