Рушењем споменика једном од најбољих српских новинара друге половине 19. века потире се и кратка историја о бољој, интелектуалнијој Србији
Припремајући се да за часопис Стари Влах, који годишње излази у Новој Вароши, напишем прилог о Окици Глушчевићу (Камена Гора, 1858 – Београд, 1898), првом новинару на простору који данас покрива југозападна Србија, посетио сам његов гроб на Новом гробљу у Београду. Дочекао ме је узнемирујући призор. Окичин споменик, са каменим крстом који је на њему доминирао, изломљен је у више делова. С обзиром да је Окица сахрањен само 14 година након формирања Новог гробља (1884), гробно место се налази у најстаријем, заштићеном делу гробља, у претпоследњем реду лево од улазне капије ка гробној цркви Светог Николе. Како је речено Окичиним потомцима који повремено посећују гроб свог славног претка, на споменик су се приликом сечења обрушиле гране огромног стабла и поломиле га. Али, ни један други споменик у околини ни најмање није оштећен. Сумња у ову верзију рапидно се повећала када сам у сервисној служби гробља тражио локацију Окичиниг гроба. И поред свих претрага њега нема у евиденцији. Очито, избрисан је. Као припрема да се на ову парцелу „усели“ неко други. Као што се већ ради и у овом „заштићеном“ делу гробља. Стара гробна места купују, односно отимају, властодршци и новокомпонована „елита“ у држави Србији, каже ми опет Окичин потомак Дејан Манојлов Глушчевић. Један од најталентованијих фудбалера које је изнедрило Пријепоље после завидно остварене интернационалне фудбалске и тренерске каријере, постао је „ходајућа енциклопедија Глушчевића“, чувене фамилије из Камене Горе. Немоћни смо да као Окичини братственици правно регулишемо ово питање, вели Дејан и поставља логично питање: „Ако се догодио несрећан случај, зашто онда Служба одржавања Новог гробља није `вратила` споменик у првобитно стање, пошто се ради о заштићеном делу гробља?“ Ко је, заправо, био Окица Глушчевић?
Родоначелник журнализма у Полимљу
Окица је рођен у познатој хајдучкој породици Глушчевића у Каменој Гори, некадашњој Старој Херцеговини, како и пише на његовом споменику. Стриц Мићо био је чувени харамбаша, погинуо у опеваном боју на Шаранцима 1862, а отац Јован (1826-1904) познати хајдук који се на позив Михаила Обреновића 1867. са породицом преселио у Ужице. Учествовао је Јован у припреми Херцеговачког устанка 1875. и у Бабинској буни исте године. Окица је наставио породичну традицију. Увек на страни бунџија у борби против насиља и зла придружио се оцу Јовану. Када је у Србији одјекнула Невесињска пушка кренуо је са устаницима у Српско-турски рат и учествовао у борбама на Јавору, Голији, Златару… За ратне заслуге добио је Окица Споменицу и Медаљу за храброст, а отац Јован поред ордења и титулу војводе која се тада додељивала само за учешће у борбеним дејствима.
Окица Глушчевић је био један од најбољих и најобразованијих новинара обреновићевске Србије. Школовао се у Ужицу, у Београду је похађао гимназију, да би као српски благодејанац завршио Филолошко-историјски факултет Универзитета у Петрограду у царској Русији. У Београду је учествовао у Ђачкој буни против тадашњег режима, а као студент у демонстрацијама у Петрограду против царског апсолутизма у Русији. По завршетку студија вратио се у домовину и на другом пољу, после ратног, наставио брорбу за правду и истину. Посветио се новинарству. Сматрао је да као слободан новинар може најбоље да очува и своју личност и да допринесе друштву. Новинарску каријеру почео је у листу Час, потом је писао за Нови београдски дневник. Године 1887. покренуо је свој лист Поклич који се декларисао као политичко опозициони. Поклич је утихнуо након 21. броја. Прешао је у Одјек, орган Радикалне странке. Због Окичиних бритких уредничких текстова против режима који су објављивани у Одјеку, а снажан одјек имали у јавности, шеф српских радикала Никола Пашић је одлежао осам месеци затвора у Пожаревцу.
Био је Окица и одличан преводилац са руског и француског језика. Превео је Бајроновог Дон Жуана, песме Љермонтова, дела Тургењева, Мопасана… Са Јованом Џајом превео је Јаднике Виктора Игоа, а са Милованом Глишићем Толстојев Рат и мир. Сматра се родоначелником журнализма у пријепољском крају и целом Полимљу. У Пријепољу, где новине излазе још од 1932, локални лист Полимље је поводом обележавања јубилеја новинарства 1972. установио и новинарску награду Окица Глушчевић. Београдски Нолит је 1982. издао монографију Окица Глушчевић чији је аутор познати истраживач и публициста Вукоман Шалипуровић.
Здравствено начет туберкулозом још у време студирања у Петрограду, умро је врло млад, у 40. години. А оставио је дубок траг као новинар, преводилац и књижевни критичар. О томе сведоче и некролози које су после његове смрти потписали Јанко Веселиновић, Стојан М. Протић, Јаша Продановић, Живорад П. Јовановић…
Породица интелектуалаца
У покушају да се затру земни остаци уз Перу Тодоровића најбољег српског новинара друге половине 19. века и једног од водећих интелектуалаца тог доба, добрано се брише и помен на његову породицу која је репрезентовала бољи, часнији и интелектуалнији део Србије.
У гробном месту Окице Глушчевића на Новом гробљу у Београду почивају и његова супруга Настасија Пираговски (1865 – 1940), син Борис (1894 – 1952), кћерка Олга (1899 – 1971) и Олгин супруг, доктор права Драгутин Којић (1888-1941), тадашњи министар просвете у Краљевини Југославији. Супруга Настасија по доласку из Петрограда где је заједно студирала са Окицом, предавала је руски језик у Женској учитељској школи у Београду. Једна је од ретких жена одликованих Орденом Светог Саве. Син Борис дипломирао је на Техничком факултету у Лозани, као инжењер хидротехнике. Нашао се на списку првих српских интелектуалаца које је Гестапо ухапсио у јесен 1941. Кћерка Олга завршила је гимназију у царској Русији, у Кијеву, а Филозофски факултет – одсек за књижевност на Сорбони у Паризу. Преводила је на српски познате руске класике.
Окица је имао и старијег сина Михајла (1887 – 1972) и старију кћерку Надежду (1896 – 1974). Михајло је био познати дипломата, књижевни преводилац, публициста и новинар. Почетком 20. века објављивао је текстове у Самоуправи, био је власник и уредник београдског листа Реч који је излазио „сваког дана тачно у подне“, писао је за Политику, Борбу, Дело и поједине француске часописе. Носилац је бројних француских одликовања. Његов превод Андрићеве Травничке хронике на француски сматра се ремек-делом преводилаштва. Сахрањен је у Паризу. Кћерка Надежда завршила је гимназију у Београду, а Филозофски факултет – одсек књижевност на Сорбони у Паризу. Била је удата за др Мелка Чингрију, из знамените дубровачке фамилије, сенатора и вицегувернера Народне банке Југославије у доба Ђорђа Вајфрета. Чингрија и данас има улицу у Београду. Надежда са супругом почива на старом православном гробљу Бонинову у Дубровнику.
Новинарску лозу коју је на породичном стаблу међу боровима у родној Каменој Гори код Пријепоља засадио Окица Глушчевић наставио је да гаји и негује и његов праунук, а Михајлов унук Филип Глушчевић (1959), некадашњи уредник Форбса у Њујорку, америчког пословног часописа који излази још од 1917. године.
Иако расути по свету, а сахрањивани од ужичког гробља Доварје где почива војвода Јован, преко београдског Новог гробља и дубровачког Бонинова до Париза, Глушчевићи никада нису заборавили завичај, своју Камену Гору. О томе најубедљивије сведоче мемоари Михајла Глушчевића у којима се, између осталог, обраћа и свом покојном оцу Окици:
„Нисам, Оче, заборавио ни наше родно место Камену Гору. Са Глушчевићима из села ступио сам у везу, доводио их у Београд и ишао к њима. У селу сам им подигао Народни дом у коме је била мала школа. Везао сам тај Дом телефонском жицом са Пријепољем (16 км). Тако Камена Гора не оста `иза божјих леђа`. У часу кад је Други светски рат почео, био је готов план и био камен истуцан за зидање Црквице Светог Ђорђа. Хтео сам у ту Цркву пренети кости Мића и Јована да им овековечим имена“…
Заслужује ли оваква историја једне породице рушење споменика и „отимање“ гробног места на Новом гробљу у Београду? Уз непроцењиву „интелектуалну својину“ коју су завештали Отаџбини, сви Глушчевићи били су и велики родољуби, борци за слободу, истину и правду – од буна против Османлија и Аустроугара, преко Српско-турског и балканских, до Првог и Другог светског рата. Све је ово позив за нову „борбу“, за одбрану гроба Глушчевића и светлих страница српске историје које су они исписали.
Уз труд и знање Дејана Глушчевичћа и најновије слике са београдског Новог гробља, а уз велико ангажовање колумнисте садашњег листа Полимље, цењеног пријепољског новинара Радомана Ирића, алармирана су сталешка удружења – Удружење новинара Србије (УНС) и Независно удружење новинара Србије (НУНС), као и поједини недељници (Време, Радар) и дневни листови (Нова)…
Руководство УНС-а већ се укључило у решавање „случаја гробнице Глушчевића“. Уз правно регулисање овог питања, наговештено је и учешће овог удружења у обнови споменика Окици Глушчевићу, као и ангажовање на будућем одржавању овог гробног места.
Милан Р. Цмиљановић
