Zavolela je košarku još kao devojčica, gledajući stariju sestru kako trenira, ali je vrlo brzo teren postao njeno lično mesto snage, rasta i dokaza da rad, volja i vera u sebe mogu pomeriti granice. Danas, iza nje su godine upornog treniranja, prelazak iz juniorske u seniorsku konkurenciju, profesionalni izazovi u različitim klubovima, povreda koju je pobedila – i san koji još traje. Pročitajte sportsku priču naše Prijepoljke Ajše Hadžić.
Kada si počela da se baviš košarkom i šta te je motivisalo da izabereš baš ovaj sport?
„Košarkom sam počela da se bavim u četvrtom razredu osnovne škole. Zavolela sam ovaj sport zahvaljujući starijoj sestri, koja me često vodila na treninge. Posmatrajući nju i njen tim, košarka mi je postala zanimljiva, pa sam odlučila da i sama pokušam — i ubrzo sam se potpuno zaljubila u taj sport. Najviše me motivisalo to što sam kroz košarku pronašla način da se izrazim, da napredujem iz dana u dan i da radom postižem rezultate. Takođe, timski duh, energija na terenu i osećaj zajedništva su me dodatno podstakli da ostanem i dam sve od sebe“.
Kako je izgledala tvoja karijera na početku i koje su bile najvažnije prepreke koje si morala da savladaš?
„Na početku je košarka za mene bila samo zabava i prilika da se družim sa vršnjacima. Vremenom sam shvatila da ovaj sport nije samo hobi, već nešto čime zaista želim ozbiljno da se bavim. Najveća prepreka na početku bila je da što nisam verovala u sebe i trema koju sam imala pred utakmice i treninge. Da prevaziđen to mi je najviše pomogla porodica, koja je uvek bila uz mene i verovala u moj potencijal. Pored toga, bilo je potrebno mnogo strpljenja, rada i odricanja da bih napredovala. Ali svaki mali uspeh mi je davao dodatnu snagu i motivaciju da nastavim dalje“.
Kao mlada košarkašica možeš li nam približiti kakav je trenutni položaj ženskog sporta u našem društvu? Da li se osećaš podržano i da li je došlo do promena u poslednjim godinama?
„Kao košarkašica, smatram da se položaj ženskog sporta u našem društvu postepeno menja na bolje. Sve više se prepoznaje trud, rad i uspeh sportistkinja, a ženski sport dobija veću vidljivost i podršku nego ranije. Mislim da se situacija dosta poboljšala i da se mnogo više ulaže u ženski sport u odnosu na prethodne godine. Primećuje se trud da se ženski sport u Srbiji postavi na viši nivo, što daje dodatnu motivaciju svim mladim devojkama da se bave onim što vole i veruju u svoj put“.
Koje su tvoje najveće ambicije i ciljevi u košarkaškoj karijeri?
„Ne mogu da kažem da nisam postigla ono o čemu sam maštala, ali sigurno postoji još jedan veliki cilj — da se oprobam u košarci u inostranstvu i vidim koliko mogu da napredujem u većim ligama. Želim da steknem nova iskustva, upoznam drugačije stilove igre i rad sa novim trenerima. Takođe, volela bih da svojim primerom inspirišem mlađe devojke da veruju u sebe i da nikada ne odustaju od svojih snova, bez obzira na prepreke koje se pojave na tom putu“.
Koji su najvažniji trenuci u tvojoj karijeri koji su oblikovali tvoju igru i tvoj profesionalni razvoj?
Jedan od važnijih trenutaka u mojoj karijeri bio je prelazak iz tadašnjeg košarkaškog kluba Ras u Mileševku, gde sam prvi put počela da igram seniorsku košarku. Taj korak mi je mnogo značio, jer sam tada počela ozbiljnije da shvatam ovaj sport i da gradim sebe kao igračicu. Ipak, najvažniji je bio odlazak u Kragujevac, gde sam zaigrala na višem nivou i imala priliku da radim sa trenerima koji su mi pomogli da unapredim svaki segment svoje igre. Tamo sam, ne samo napredovala kao košarkašica, već i sazrela kao osoba . Sve te promene su me naučile snalažljivosti, upornosti i discipline“.
Šta te posebno vezuje za Prijepolje i kako ti je pomoglo u karijeri?
„Za Prijepolje me, pre svega, veže porodica. Osim toga, tu sam napravila prve korake u košarci, upoznala svoje prve saigračice i trenere i stekla ljubav prema ovom sportu. Sve to mi je dalo sigurnost i snagu da nastavim da radim na sebi, a lekcije koje sam naučila u Prijepolju pomogle su mi da napredujem i kao igračica i kao osoba“.
Kako si balansirala školu, lični život i profesionalnu karijeru?
„Školu sam davno završila, ali čak i tada su nastavnici pokazivali mnogo razumevanja, posebno kada sam otišla u Kragujevac. Uspešno sam se prilagodila i novoj školi i novom klubu, što mi je olakšalo balansiranje obaveza. Što se ličnog života tiče, sve je lakše kada znaš zbog čega se odričeš nekih stvari, pa mi nikada nije bilo teško da se posvetim košarci. Možda najteži deo profesionalne karijere je dug period proveden odvojena od porodice i prijatelja, ali ljubav prema ovom sportu i zadovoljstvo koje mi pruža sve to nadoknađuju“.
Kakvi su tvoji planovi za budućnost?
„Za sada mi je cilj da uspešno završimo započetu sezonu i nadam se da ćemo biti u samom vrhu tabele. Pored toga, vidim sebe u budućnosti kao košarkaškog trenera. Već sam završila školu za trenere i dobila licencu, ali nastavljam da učim i razvijam se. Nadam se da ću u budućnosti moći da pružam podršku i inspirišem devojke koje žele da se bave košarkom, pomažući im da rastu i napreduju“.
Da li imaš neku košarkašku inspiraciju ili uzor?
„Moj uzor i inspiracija dok sam bila mlađa bila je Sonja Vasić (ranije Petrović). Gledala sam je i fascinirala me njena borba, talenat i posvećenost. Njena karijera i način na koji se predaje svakoj utakmici su me motivisali da i ja radim naporno, da stalno napredujem i da se trudim da igram košarku dajući svoj maksimum. Želim da kroz svoj rad i trud, na neki način, sledim njen primer i da inspirišem druge devojke isto kao što je ona mene inspirisala“.
Kako se pripremaš za utakmice i treninge? Da li imaš neki svoj ritual ili strategiju da bi se opustila pre i tokom igre?
„Nisam imala poseban ritual ranije, ali nakon povrede kolena i dve operacije, promenila sam svoje navike. Sada uvek dolazim bar pola sata pre početka treninga ili utakmice da odradim svoje vežbice, koje radim istim redosledom od povratka na teren. To mi pomaže da se pripremim fizički, ali i psihički, da se fokusiram i smirim. I imam još jedan, pomalo smešan ritual — uvek vezujem kosu istom gumicom! To je moj „talisman“ koji mi daje osećaj sigurnosti i kontinuiteta, pa se osećam spremno i samopouzdano pre svake igre“.
V. Kijanović
